Две недеље раније најавио је да се у Москви припрема пуч, што ће на крају довести до промене руководства Руске Федерације.

На питање новинара одакле му такве информације, самоуверено је одговорио:

„Ако не ја, ко ће ово знати?“

У реду, пропагандне и психолошке операције саставни су делови хибридног ратовања, а то често укључује и циљано ширење дезинформација и „бомбастичне најаве“. Оно што у овом конкретном случају чуди, јесте да то чини „први обавештајац“ у држави.

Када се нешто пласира преко „потврђених извора“, политичара или са нижих нивоа власти, ту се још касније штета и може релативизовати ако се садржај покаже нетачним. Када се то чини са овако високог нивоа, онда „поправног“ нема. Доводи се у питање легитимитет целокупне институције.

Зашто се то онда чини? Једна од приметних карактеристика унутар украјинског система, јесте велики број младих људи са недовољним професионалним и животним искуством на кључним местима. Један од њих је и поменути шеф војне обавештајне службе, именован на ту функцију са свега 34 године. Симптоматично, пошто се унутар војних структура обично процедуре и устаљене праксе поштују, чак и када у „цивилном сектору“ долази до великих ломова, промена или преврата.

Одговорност је већа, неопходна су специфична знања која се не могу брзо стећи, потребна је рутина која долази постепеним напредовањем. У војскама са дугом традицијом и уређеним системом, у тим годинама најперспективнији могу догурати до чина мајора и командовати батаљоном. Кирил Буданов је убрзо након именовања од стране председника Владимира Зеленског промовисан у генерал-мајора. И то није изузетак, његов претходник именован је на исту позицију са 38. година.

У „предевромајданској“ Украјини, на ово место су долазили официри, као и у већини сличних институција другде, углавном око педесете године живота. Шта се то променило у „евромајданској“ земљи?

Александар Зиновјев је, још крајем деведесетих година 20. века, изашао са занимљивом тезом: један од узрока распада Совјетског Савеза је лоша бирократија, која и није могла бити боља јер је остала бројчано мала.

Рецимо, бирократски апарат Централног комитета, кључне тачке унутар система одлучивања, бројао је око 2.000 запослених. Више од тог броја има „централа“ једне мултинационалне компаније. Насупрот увреженом мишљењу како је гломазна администрација успоравала развој источног блока, Зиновјев, упоређујући реалне показатеље, констатује да је источни блок „патио“ од недостатка менаџера-бирократа, административних радника који ће управљати системом.

Златна милијарда, коју у последњем обраћању апострофира и Владимир Путин, осигураће себи лагодности организацијом система глобалног управљања. Проблем у управљању светом јавио се и због тога што се никада није стигло да интегрисања у управљачке структуре 200 милиона људи, већ је тај број на врхунцу моћи САД остао четири до пет пута мањи (да не буде забуне, Зиновјев када говори о управљачком апарату не мисли само на државну управу, војни и полицијски део, већ и на мултинационалне корпорације, транснационалне банке, политичке странке, невладине организације, медије и остале институције које су укључене у посао одржавања поретка од којег имају корист).

Други проблем који се током две деценије појавио јесте слабљење убеђености у вредности које се бране и користи од одржавања поретка. То је поготово уочљиво у незападном делу света, у земљама које су пројектоване да остану мимо златне милијарде, али чије елите су требало да раде науштрб интереса својих држава, а за корист управо златне милијарде.

Преиспитивање се након серијског отварања различитих криза „увукло“ и међу оних две хиљаде ангажованих у совјетском Централном комитету, а камоли да то не буде случај и међу милионима укључених у сложени и по свему шаролики (про)западни апарат глобалног управљања.

Превелики залогај, контрола главних токова светске политике и економије, са собом је носио и велике ризике. Толико велике да је циљ постао недостижан.

Са једне стране недостајали су људи одмах и сада, са друге стране регрутна база за будуће пројекције непрестано се сужавала. Зато је индуковано убрзавање овог процеса чији су резултати видљиви свуда, а најилустративније примере проналазимо у Украјини.

Уместо поступних промена и обнављања управљачких структура, у „постевромајданском“ времену кренуло се са „ломљењем преко колена“, довођењем послушних уместо стручних и оспособљених – по сваку цену. Уосталом, тако је креирана и кампања Владимира Зеленског, одличног хумористе, али ипак просечног глумца, који о политици ништа није знао. Послушни су пожељни, код њих нема критичког преиспитивања, они спроводе зацртано, упрегнути су зарад још једног покушаја да милијарда западоида и њима асимилованих људи управља целим светом, а да то и не схватају.

Такав приступ још би се некако, макар и привидно могао одржавати у мирнодопским условима, али током криза и ратних стања, не само да се не може одржавати или правити привид, већ постаје оптерећујући за његове креаторе. А ко ће бранити систем у Украјини и тако штити западне интересе? Тридесетогодишњаци доведени на водеће армијске положаје од чијих процена и анализа зависе судбине државе и народа!? Председник који се понаша као да му је ово још само једна „филмска“ улога!? Његови ортаци, писци сценарија и сценографи, које је распоредио по дубини апарата!?

Међутим, најопасније по европске земље је то што украјински пример представља тек врх леденог брега. У Украјини то постаје лако уочљиво, пошто је расплет дуге кризе започете још 2014. године бруталан. У остатку Европе, помало због инерције „победничког кретања“ које је детерминисала хладноратовска победа, помало због сакривања иза колективних одлука ЕУ и НАТО-а, помало због успеха медијских кампања и обликовања ставова читаве генерације одшколоване у матрици „политичке коректности“, помало из других разлога, то је још увек табу тема.

Зато се сви праве да знају шта раде и о чему причају. Зато и доносе одлуке у корист европске штете. Уз образложење да ни Путин неће још дуго, а и ако случајно поживи обориће га пучисти.

Зиновјев је у многим стварима био у праву, али је, ето, превидео како ће се одвијати процеси „бирања и обучавања“. Нема ту места за стручне и оспособљене, већ само за послушне. Изгледа је то усуд сваке империје, терминална фаза њеног пропадања.