Дан спомена, односно дан његовог одласка у вечност, 11. март, као 2006, и ове године пада у суботу. У хашком казамату званом Шевенинген, који су некад држали нацисти, а сада натисти (разлике готово да нема), уморен је Слободан Милошевић. Мученички је пострадао јер је под његовим вођством Србија најпре васкрсла, а затим је водила Нови косовски бој, у којем, као ни у оном 1389, није поражена. На послетку, у пет година хашке суданије, сам против машинерије тајних служби НАТО, Слободан је одбранио српску истину и косовски завет. Битку, на терену вечног живота, Србија предвођена Слободаном и даље води. Вечна Србија, мила мати, пробудила је тако свој народ, али и Русију и Кину и постала весник Новог света. Задатак нас, њене деце, је да будемо достојни Србије и Слободана.
Али, идeмо редом у сагледавању оног најважнијег што се данас види.
Шта је Слободан Милошевић за Србију?
Обележавајући шест векова Косовске битке 1989, милиони Срба су жељно слушали Слободана, који је објавио да постојимо, да су наш дух, вера, традиција и наше име живи, да свима нудимо братску, или бар равноправну сарадњу, али да своје злочинцима нећемо дати. Знајући шта, коме, на ком месту и у којим условима говори, он је пророчки наслутио и Нови косовски бој. И показао да смо за њега спремни.
Православна, историјска Србија је дакле васкрсла. У срцима својих људи и као држава. Да нису биле много снажне наше духовно-моралне вредности и у срцима наших људи и у личности нашег вође, то не би било могуће. Ни да се бране Историјска Србија, њен стваралачки развој и социјална правда.
На те вредности одмах су ударили демонски легиони „демократског запада“ – са свих страна. Усташе, балисти, терористи, нарко-мафија, НАТО-кохорте, санкције, НВО, хашки трибунал…
У Првом европском рату, који је НАТО водио против Срба, успели смо да одбранимо Србију, Црну Гору, Републику Српску и Косово и Метохију. За своје победе добили смо трајну међународноправну потврду – Дејтонски споразум и Резолуцију 1244.
Под најтежим санкцијама наметнутим кроз систем УН, које је икад добила једна земља, сачували смо независност и социјалну правду. Није започета масовна „приватизација“, сачували смо монетарни суверенитет и банкарски систем.
Храм Светог Саве је стављен под кров, а православне духовно-моралне вредност и слободарске традиције поново су постале основни друштвени стожер.
Самитом на Криту отворили смо врата за нови Балкански савез и историјско помирење и братско зближавање свих балканских народа, што је толико уплашило и разјарило НАТО да су одмах покренули своје најтеже оружје – терористички и агресивни рат за Косово и Метохију.
Први пут у историји, гласањем оба већа Савезне скупштине, покренули смо 1999. формалну иницијативу за улазак у државни савез са Русијом (и Белорусијом). Јељцин се није усудио да то прихвати. Али наша херојска војска и полиција и наш херојски народ предвођени Слободаном, издржали су 78 дана бомбардовања, а Јељцина је на челу Русије заменио Путин. И већ у августу 2000. његова влада је са Слободановом потписала споразум о слободној трговини.
После десетогодишњег отпора војној, економској, субверзивној, агентурној и пропагандној машинерији НАТО – најмоћније злочиначке организације свих времена, српски народ се заморио и поклекао, али не под бомбама, него пред лажима званим „обојена револуција“. Слободан је свргнут и послат у Хаг – рупу на међународном праву, где је сам, уз помоћ групе волонтера из удружења „Слобода“ и својих сведока, водио своју последњу, можда и најславнију битку – одбранио је истину и стекао ореол великомученика.
Многи у свету, чак и непријатељи, поштују Србе због њиховог херојства – у светским ратовима, за које знају из књига, и – у одбрани од агресивног НАТО фашизма, онда кад је био најмоћнији, које су доживели. То поштовање је црвени тепих који се простире пред Србијом у новом свету.
Дакле, за Србију – Слободан је нови кнез Лазар. И – слобода народу!
А шта је Слободан Милошевић за свет?
Владимир Путин, Јевгениј Примаков, Генадиј Зјуганов, Сергеј Лавров, Сергеј Шојгу, Дмитриј Рогозин, Валентин Распутин, Вјачеслав Кликов, Александар Солжењицин, Никита Михалков, Александар Лукашенко, Фидел Кастро, Јасер Арафат, Данијел Ортега, Моамер Гадафи, Роберт Мугабе, Каролос Папуљас, Константин Мицотакис, Харилаос Флоракис, Алваро Куњал, Жан Виденов, Харолд Пинтер, Петер Хандке, Микис Теодоракис, Жак Вержес, генерал Пјер Мари Галоа, Мишел Колон, Едвард Херман, Дајана Џонстон, адмирал Елмар Шмелинг, нека су од највећих имена која су поштовала председника Милошевића или сарађивала са њим. Ипак, чак и глас тих великих људи и Међународног комитета за његову одбрану ретко је успевао да пробије гвоздену завесу великих западних медија.
Међународни комитет, који данас носи његово име, још увек постоји, као знак да је Слободанова борба од огромног, непролазног значаја за свет. После прве генерације копредседника: Велко Влканов, Ремзи Кларк, Александар Зиновјев, на челу комитета је друга генерација: Клаус Хартман, Мајкл Паренти и Сергеј Бабурин. Упркос пандемији, а поводом 80 година од рођења Слободана, комитет је 2021. одржао конференцију под насловом „Милошевић – против НАТО злочина, за Нови свет“ (www.milosevic.co).
По духовном утемељењу, моралном и политичком ауторитету и самопрегорној борби за добробит народа, можемо рећи да је Слободан Милошевић претеча Владимира Путина. Нажалост, њих двојица се никада нису срели и имали су врло мало прилике да сарађују. Путин је покушао да му помогне – дао је гаранције за његово лечење у Москви (које трибунал није прихватио) и збринуо је његову породицу, када је била мета прогона.
Слободанова Србија је снагом примера показала свету да је могуће одупрети се злу. А Путинова Русија је у Другом европском рату, који НАТО води против Руса, пред победом, која ће свет ослободити од зла.
Русија и Кина су предводници Новог света, а Србија је његов весник. И Русија и Кина су свесне да им је лекција Слободанове Србије помогла да се ослободе илузија и чврсто стану на ноге. Оне то никада неће, нити могу заборавити.
НАТО је најпродуктивнија индустрија злочина у историји. НАТО је сам по себи злочин. За злочине НАТО, па ни за убиство Слободана Милошевића до сада нико није одговарао. Али томе се ближи крај. У Новом свету нема места за НАТО.
И, као што је још 2001. рекао Александар Зиновјев: „Слободан Милошевић је симбол антиглобализма“.
Градећи стратешко партнерство са Русијом и Кином, Србија је стала на пут обнове суверенитета, економског и духовног развоја. Али у окружењу и унутар Србије још нам прете тамне сенке НАТО фашизма и Видовдана 2001. Милошевић и многи његови саборци су још изопштени и готово да се не смеју помињати. Тек када угледате споменик Милошевићу у центру Београда, то ће бити знак да је Србија слободна и у савезу са Русијом. За сада, Слобода(н) је у нашим срцима.
* Аутор је амбасадор, некадашњи помоћник Слободана Милошевића за међународне односе, секретар Међународног комитета „Слободан Милошевић“