Sava DautoviĆ
Strani pisci na otvaranju sajma izreknu više pohvala ovdašnjem režimu i vođi nacije nego knjizi i onima koji je mukotrpno proizvode Ovogodišnji međunarodni sajam knjiga u Beogradu imao je, što se položaja i sudbine jugoizdavaštva tiče, neveselu uvertiru.
Da je izdavačka (i, naravno, kulturna) politika spala na najniže grane, najdrastičnije je pokazala samovoljna odluka Ministarstva kulture Srbije da, mimo svih dosad važećih kriterijuma, sav budzetski novac za otkup novih knjiga za biblioteke utroši na izdanja režimski favorizovanog „Verzalpresa“. Biblioteke u Srbiji, koje inače već dugo bezuspešno vapiju da im se omogući uticaj na izbor knjiga za otkupljivanje, imaće tako priliku da svoje fondove obogaćuju onim što čitaoce najmanje zanima – funkcionerskim knjigama (predsednice JUL-a i aktuelnog srpskog ministra kulture) te još kolekcijom strateško-političkih i patriotskih rasprava i ispovesti. Otuda je sasvim razumljivo što kulturnjačka administracija s takvim prioritetima u izdavaštvu nije obezbedila sredstava za ranije preuzetu obavezu da svake godine finansira izlaženje pet knjiga u znamenitoj plavoj ediciji Srpske književne zadruge.
Sajmu je zatim prethodila i afera sa srpskim prevodom nove Larusove enciklopedije čiji je „srpski dodatak“ krajnje proizvoljan i nepotpun, urađen amaterski i neodgovorno, ali i kao takav manje škodljiv i problematičan od nepostojećeg ili ideološki uslovljenog otkupa novih knjiga. Ipak, bili smo svedoci jednog zapanjujućeg mazohizma ljudi koji vode srpsko izdavaštvo i onih pisaca i intelektualaca koji su dežurni nacionalni žreci. Dok su, naime, na jednoj strani ministarsku aferu o otkupu knjiga propratili s proračunatom snishodljivošću ili ćutnjom, na drugoj su privatnog zemunskog izdavača – koji je i dobrodošao prevod Larusa (prvi kod nas posle 27 godina) iako lakomisleno sa njegovim dopunjavanjem napravio o svom trošku – razapinjali na krst, svesno zaboravljajući da je srpska varijanta Larusa samo ledeni breg urušavanja svih uređivačkih kriterijuma u našem izdavaštvu. U kojem slična, pa i teža ogrešenja od ovog s Larusom prolaze s lakoćom i nezapaženo.
Autizam i izolacionizam
Svojevrsnu abdikaciju izdavača pred resornim ministarstvom predstavljalo je i njihovo ovogodišnje nepojavljivanje na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Da naše knjige mogu prekoračiti granicu, ako već ne mogu ministri kulture (republički i savezni), pokazao je s novom produkcijom Radio B2 92 i grupa naših nezavisnih pisaca koja se u Frankfrutu susrela, i ugovorila saradnju, sa svojim nekompromitovanim kolegama iz bivših jugoslovenskih republika. Reč je, kao što se zna, o piscima i intelektualcima koji su u Srbiji, Hrvatskoj i BiH, od dežurnih i honorisanih patriota i domoljuba, prokazani kao mondijalisti koje Evropa i svet „potkupljuju“ prevodeći im knjige.
Obrnuta, bojimo se i tačna, strana ove logike bila bi tvrdnja da se tzv. međunarodni sajam knjiga u Beogradu pretvara u lokalni rezervat domaće knjige u koji, doduše, pripuštamo i nešto dobrih prevedenih knjiga iz književnosti i nauke, ali i sve više onih iz propagandne političke publicistike kojima opravdavamo svoj autizam i politički i kulturni izolacionizam. Tome u prilog ide i ključ po kojem se biraju ličnosti kojima se daje čast da otvore naš izlog pisane reči. Otkad smo zaratili sa susedima i svetom, i oni sa nama, to su uglavnom strani pisci koji u govorima na otvaranju Sajma izreknu više pohvala ovdašnjem režimu i nacionalnom vođi nego knjizi i onima koji je mukotrpno proizvode.
Ovako naručene apoteoze jednom u svakom pogledu neuspelom nacionalnom političkom projektu pravdaju se, razumljivo, laskanjem narodu, divljenjem njegovoj samoubilačkoj hrabrosti i golgoti koja je, navodno, nužna kao žrtva za spas čovečanstva. Tako je otprilike bio intoniran i govor Aleksandra Zinovjeva koji i sajam vidi kao „doprinos otporu agresiji“ i kao „akt građanske hrabrosti“. A Srbe u minulom ratu kao „nepobeđene“. Zato je, kaže, mnogo razmišljao o ponašanju Srba i pitao se: „Da li bi ijedan drugi evropski narod u takvoj situaciji postupio bolje nego Srbi? I došao sam do zaključka: ne bi nijedan. I želim da kažem: hvala vam za ono što ste učinili, bez obzira na sve.“
Inače, mimo protokola i s odglumljenom spontanošću, Sajam je praktično otvorio tercet inostranih pisaca. Jer, posle Zinovjeva za govornicu su istrčali i Francuz Frederik Ditur, uveravajući nas da je „druga Francuska“, čiji je on predstavnik, uz „večnu Srbiju“, a sličnu poruku nam je potom preneo i Vladimir Volkov. „Slučaj komedijant“ uticao je izgleda da se pred mikrofonom, kao konferansije, s jednim filozofsko-humanistički intoniranim govorom, pojavi i književnik Jovan Zivlak, odajući Zinovjevu zahvalnost što je kao „ličnost visoke moralne snage svoju etičnost i hrabrost višestruko potvrđivao, odbijajući, ne samo jednom, da bude na strani jačeg nego na strani pravednog“.
Srećom, udvorička protokolarna svečanost nije dugo trajala i ne baš brojnim posetiocima ostalo je bilo prilično vremena za razgledanje izloženih knjiga.
Računica bez dobiti
Ono što se na prvi pogled može primetiti jeste da se bitno smanjena izdavačka produkcija rasprostrla na za nju prevelikom prostoru. Popunila je čak 18 600 kvadratnih metara hvala jedan i četrnaest Beogradskog sajma. Sam bog zna kako izdavači uspevaju da plate preskup prostor koji zaposedaju i kakvu nalaze računicu da knjige izlažu kad unapred znaju da im to ne donosi nikakve materijalne koristi, a ni neki prestiž. Ipak, kako se čulo iz Zajednice izdavača i knjižara, niko od domaćih izdavača nije izostao, a iz sveta su nam došli Grci, Rusi, Britanci, Indusi i Iranci. Nije važno šta su doneli i izložili – dovoljno je da sajmu potvrde privid da je međunarodni. Tu je, naravno i L’Age d’Homme iz Lozane našeg zemljaka Vladimira Dimitrijevića, uspešnog izdavača s neobjašnjivim monopolskim pravom da baš njegovi pisci otvaraju jugoslovensku književnu smotru. Iz bivših jugoslovenskih republika nema nijedne izdavačke kuće, ako se izuzme Srpsko kulturno društvo „Prosveta“ iz Zagreba. Većina štandova je, rekli smo već, prevelika i novi naslovi teško se raspoznaju u mnoštvu starih. Neki će, takođe, pristići tek dan-dva posle otvaranja sajma pa će utisak o ovogodišnjoj produkciji tada moći da bude konačan.
Žiri koji dodeljuje nagrade za najbolje izdavačke poduhvate već na početku upravlja reflektore javnosti na jedan broj važnijih knjiga.
Ove godine je, navodi se, za to priznanje konkurisalo 86 izdavačkih kuća a nagrađena su: Dela Rada Drainca (u deset knjiga) i Sabrana dela Mihaila Petrovića Alasa, u petnaest knjiga (Zavod za udzbenike i nastavna sredstva), „Svetinje Kosova i Metohije“ Slobodana Mileusnića („Pravoslavna reč“ – Novi Sad i Vojnoizdavački zavod – Beograd), „Leksikon srpskog srednjeg veka“ (Knonjledge iz Beograda), Enciklopedija „Njegoš“ (Fondacija „Njegoš“ i CID iz Podgorice), „NATO zločini u Jugoslaviji“, u dve knjige (Savezno ministarstvo za inostrane poslove), „Medicinski leksikon“ („Obeležja“ – Beorad), „Radmila Bakočević – Primadona assoluta“ („Verzalpres“ – Beograd), Sabrana dela Miodraga Pavlovića, u deset knjiga („Prosveta“ – Beograd), Odabrana dela Đure Šušnjića, u osam knjiga („Čigoja-štampa“ – Beograd) i Izabrana dela Valtazara Bogišića, u osam knjiga („Unireks“ – Podgorica).
Sava DautoviĆ