„Политика“ новине (Београд, Србија), 19.09.2008
ЕСЕЈ
Време смрти, Време зла, Време власти, Време обмане… Трубе се оглашавају, печати историје су отворени, бледи коњ спушта се са неба на тај стари мали овоземаљски рај какво је Прерово, Прерово село успавано, мирисно, оријентално и хомерско, корен свих Срба последњег великог епског романописца Европе Добрице Ћосића. „Знам твоја дела, имаш име да си жив, а мртав си”, каже анђео цркве у Сарду, Сарду у Србији!
За дугу епску нарацију потребна је напаћена земља, поражени људи, избрисани божјим гневом и сопственом слепоћом, потребно је људско потомство, уже генерације која најпре јуриша на хрид а затим се полако спушта, у почетку обазриво, а онда журећи се, и најзад покуља до вртлога времена. Ћосић је епски песник. Био је део великог утопијског слепила бољшевичке Европе, чуо је анђела цркве у Сарду много пре осталих, служио је ономе који је у овом последњем тому епопеје Прерова велики обмањивач, темељно га је проучавао и мрзео га. Свети му се овде, у овом последњем романескном вртлогу, али је освета уписана у нешто много веће: у извртање епског у гротескно. Ми, Ћосићеви читаоци, нећемо овде пронаћи изгубљено време, ни тапкати наслепо по помрчини људских времена: обмана, власт, зло и смрт, све до тајног и свечаног помирења. Не, неће бити романескне катарзе, ни прустовског „пронађеног времена”.
На удворичким лествицама
Једна за другим, Времена су засенчена вртлогом Ништавила. Смрт, Зло и Власт делови су клизања, попут бујице терена Историје. Ево нас на крају. То је време Власти које је, као вирус, запосело душу последњег Катића, Душана, легендарног партизана, спартанског апаратчика, часног бољшевика, саучесника убистава и титоистичких казнионица, тамо где одлази његов стриц Иван – на Голи оток, тамо где је стаљинисте затварао мали побуњеник Тито. Али, мали побуњеник постаје Велики учитељ реформисаног социјализма, велики свештеник самоуправљања, огромног утицаја на интелигенцију источноевропских земаља.
Душан је следио Учитеља, илузионисту; он се пео и силазио низ удворичке лествице, како је добро писао Александар Херцен о царистичкој Русији Николаја Првог. Наоружао се оружјем послушног фанатика. Власт у њега испушта своје нејасне гласове и по алвеолама његове гвоздене душе организује жестоке метастазе. Али Обмана је на делу: на делу у Титовој – Брозовој Југославији, Југославији Тита, комунисте и партизана. Увек на опрезу у односу на Србе, прекривен медаљама на маршалском оделу, необуздан на двору – раскошној вили попут меровиншког краља, повлачи се на Брионе као у Версај, грандиозније од малог Краља Сунца, примајући покајничког Хрушчова као Папа Гргур VII Хенрија IV у Каноси, организујући величанствени „шоу” „несврстаних земаља”. Брижљиво скрива своје казнионице али стари, изолован широким гребеном ласкања, неспособан да одреди наследнике, одлучује се за распад земље, организован по принципу „после мене Ништа”. Упркос лавовској снази, очистивши партију од најбољих сарадника, побеђен је, најзад, сенилношћу и завршава као оронули и немоћни старац који се на тепиху ваља са својим омиљеним пудлама.
Али, док је Тито централна ознака романа, главни лик је ипак Душан Катић, слуга још послушнији док сумња, фанатик Власти који одбија да иде на мајчину сахрану у Прерово због неког догађаја на Брионима. У Катићевом лишавању има супериорније величине у односу на социјалистичког монарха. Она је исказана у „Хроници наше власти”, потајно написаној током његове немилости, „меке” немилости због неукротивог и кобног смеха.
Лик–бунтовник против Писца
И ко је, дакле, Душан Катић? Ауторов двојник? Лик састављен као неке од позоришних улога? Легура свих протагониста епопеје комуниста и партизана Југославије у освиту нове власти, у одбијању Стаљиновог диктата Титу 1948, у успону југословенског деспота на позоришној биполарној светској сцени, у одобравању два табора, као и хора трећег света, у подмуклом повратку национализама народа који су чинили то мало балканско царство, а затим у брзом распрснућу југословенске утопије у цепању, грађанском рату, у том недовршеном дану, где су шест држава насталих у имплозији још далеко од помирења?
Сви они су Катић. Главни лик комада. Лик у руци Писца. Alter ego у побуни против Писца. Ова запањујућа лукава ратна тактика појављује се већ у првом тому књиге (Време власти, чије је Време обмане идруги том). Овде, лукава тактика чини укупну романескну машинерију.
„Неколико дана по објављивању прве књиге ’Време власти’, јавио ми се телефоном Душан Катић:
– Срамота! Написао си памфлет против власти. По твојој рајетинској души, власт је само зло. А све што је добро и значајно на нашој Планети, створила је власт. Ако постоји Бог, власт је његово оличење.”
Овај телефонски позив Лика Писцу необичан је начин улажења у материју, као да је сам Хегел телефонирао Ћосићу! И то не да би се јадно жалио на судбину која му је додељена, већ принципијелно протестујући против Уметности као дисидентства. Последњи Катић је добро видео: не то што се смејао гледајући голог краља, него што је издао Ствар због једне друге: Романа.
Ове препирке са својим Ликом, призив свих других ликова клана Катић или Клуба књижевника имају узбудљив ефекат: видимо Писца окруженог стварним и измишљеним пријатељима, свет живих и свет мртвих су помешани. Душана љути мучни рад и демократичност његовог Створитеља, он чак сумња да Писац заводи његову жену Радмилу. За време своје немилости, Писац одлази да га види, док се Душан, кога прогања рисово око суверена Бриона, док проводи дане ловећи сомове на Дунаву, вратио са женом у Прерово и покушава да живи обичним животом у месту својих предака. Прерово је за Писца (и донекле Ћосића који је песник) рурална Србија, балзамована, патријархална, хронична утопија која је хранила све велике визионаре европског романа, нарочито руског XIX века. То је Мицкијевичева љубљена Литванија и последњи банкет код Сенешала; то је Пушкинова кућа Лариних коју Татјана напушта због Оњегина; то је чаробни Бери Ђаволске баре Жорж Санд, утопијска Обломовка Гончарова, дом Отродно у Рату и миру. Али за Душана Катића (и унеколико политички и идеолошки за Ћосића), Прерово је, са својим јадним и суровим сељачким животом, фантазам Србије „обмањене од ње саме и од света”. Мирисе Прерова, рајско пијанство Прерова Катић не осећа, он мрзи његове појаве. Повратак у сеоску прљавштину, лето проведено у чишћењу куће, плевљењу калдрме дворишта, постављању надстрешнице од лозе и све то било је неподношљиво последњем Катићу, болесном од једне друге утопије: напретка, индустријализације, социјализма који се подизао. Прерово се смеје палом апаратчику и он схвата да је „пад тежи од уздизања”.
Хроника наше власти
Ова полемика између Лика и Аутора одвија се болесно међу њима. Кажњени фанатик у свом кућерку на Дунаву (али сањајући да улови Цара Сомова јер се не одриче заноса), зна да ће Писац одлучити о његовом паду, праћеном ужасним падом Југославије, Краљевства јужних Словена, о којем су сањали Срби под турским јармом, Хрвати и Словенци под Хабзбурзима, Краљевство подигнуто после пада два царства – Отоманског и Аустроугарског и које је див реформисаног социјализма, Тито, мали социјалистички монарх и велики вођа Трећег света, чинило се, успоставио заувек.
Све је пало и Катићева строгост, проживљена као апсурдни новицијат поред Суверена уживаоца са Бриона, не жели више ништа да каже. Аутомобил и поп-музика преплавили су чак и Прерово. Адолесценти који препознају апаратчика вичу му: „Доле црвена бандо!” Писац жели да створи романескну судбину за Фанатика. Али Катић одбија његов суд и његову улогу Аутора – Ствараоца. Своју одбрану припремаће сам. Пред судом Сећања.
И управо та одбрана, лева и крута, сва од вртлога признања и понављања ставова Верника, која чини текст у тексту, јесте „Хроника наше власти”. Полуисповест постављена у бездан последње карике Времена Смрти, Зла и Власти. До последњег тренутка оптужени прикупља снагу, успорава признање свог пада у немилост – признање гротескне епизоде која претвара Суверена у Слугу. Да ли се Писац умешао у овај текст уметнут у његову велику сагу? Зашто препушта реч Душану Катићу? Да ли би он, Добрица Ћосић, био неспособан да осигура одбрану Душану Катићу – мртвом делу њега самог?
Унутрашње дисидентство
На ово питање видим два одговора. Први је политички. Ћосић је био комунистички верник, човек близак Титу (мање од његовог лика, Душана Катића), ученик Ђиласа, чија је позната књига Нова класа снажно утицала на многе комунистичке вернике широм света али је Ђилас дефинитивно био смењен тихо (извршио је своју самокритику и упознао титоистички затвор); од 1968. Ћосић је постао дисидент изнутра. Предосећајући крах Југославије, што је неминовно код Хрвата Тита створило опрез у односу на Србе и посебно појава новог Устава из 1974. године, у којем се Тито проглашава доживотним председником, српски националиста Ћосић се, упозорен свим овим знацима распада Југославије, за коју су се и он и многи други борили против Немаца, повлачи и прихвата пера. Умерени српски националиста, заузима скоро неодрживу позицију: одатле склањање у роман.
Политичка теза Времена обмане је очигледна: рушевина земље јужних Словена, грађански рат коју је рушевина изнедрила, насиља извршена са свих страна, траже да се пође од свог – Ћосић га објашњава Титовом обманом. Тајни вођа партизана, снажна политичка звер какав је Тито био, одлучила се за круњење земље уместо одрицања власти. Макијавелијев ученик без читања Макијавелија, знао је да Власт као једини и јединствени циљ има Власт. Изванредна сцена романа где се са Душаном Катићем нађе на представи Шекспировог Јулија Цезара, показује га као правог шекспировског тиранина: „Шта мислиш, Катићу, ко би могао да буде Брут, овде, код нас?” Комад је забрањен, многи су могли да буду Брут, видео их је свуда, поскидао је своје најбоље пријатеље, чак и оне који су му помогли када се супротставио Стаљину. Катић има прилику да убије Цезара: нож је ту, на столу, тиранин је удаљио своју стражу. Али Катић одолева искушењу, фасцинацијом помешаном са гађењем, што је урезано у сва настојања његове „Хронике”, у жељи да досегне Титову праву природу. Дакле, Катић није Брут! И како би се оправдао, он себи понавља да поред њега нема ни Касија. „Удри га у врат! У врат”, каже му неки глас. Уместо тога, Душан крцка чашу у стегнутој песници…
Вратимо се на имплицитно политичко доказивање: Тито је играо на карту „после мене потоп”. Па, зашто, онда Катић није насрнуо на њега ножем? Зашто не бар један завереник, један Клаус фон Штауфенберг? У својој „Хроници” Катић понекад износи контрадикторне аргументе, посебно овај: социјализам самоуправљања, кога је измислио Кардељ, а усвојио Тито, постао је предмет обожавања широм западњачког света, био је обмана али је сваком Југословену давао мало власти а то мало, нарочито готовина у оцрњивању других, управљало је новцем микроауторитаризма који је одговарао људском инстинкту.
Савонарола на Дунаву
Овде се Ћосић придружује Александру Зиновјеву и његовом „rotariumu” или још општој „Прокрустовој постељи”, у чему Зиновјев види кључ читавог друштва. Катићева „Хроника” је стога другачија од перпетуалног циклуса (или „бескрајног зла” према Хегелу) Зјапећих висина и свих других варијанти суровог зиновјевског стрипа. Не налазимо овде чак ни чисти укус суровости који објашњава динамику дела Шолохова – неким својим аспектима Тихи Дон је могуће поредити са сагом о Катићима. Душан Катић је Савонарола осуђен не на ломачи него у кућерку на Дунаву – инфарктом. Његов аутор му додељује пад без ломаче и страдалништва али, подједнако, и без хришћанске понизности.
Разлог је, можда, у немоћи – најзад – да се осигура одбрана ове ствари, данас сасвим неразумљиве чак ни најозлојеђенијим Србима Београда и Прерова. И управо овде интервенише епски песник. Политички човек размишља са горчином о свом поразу. Епски песник од њега прави поетску супстанцу. Пораз је мотор врло великих дела. О Времену обмане треба судити као о песничком делу, патетичној коди, ubuesque епопеји катастрофе. Горка контроверза између Лика и Писца, фасцинантни елемент дела, камуфлира одсуство катарзе и спада у гротеску финалног и фаталног Катићевог смеха пред Сувереном.
Демијург четири времена
Тако Писац, као аутор, одаје почаст свом лику, последњом љубављу, љубављу Т., која је последњи Божји дар, у кога Катић не верује. Ова љубав старости, ово „светло поздрава”, како је рекао руски песник Фјодор Тјутчев, поклон је аутора свом јунаку, суровом и незахвалном. И сумрак је, придодат његовој огромној саги, сумрак среће сакривене под рушевинама и отисцима Историје.
Половину неба прекрила је сенка
Али на заласку тамо сја један зрак
(Тјутчев)
Имам утисак да је Добрица Ћосић, који је био демијург четири времена – смрти, зла, власти и обмане, желео да овим последњим временом наметне неку врсту романескне покоре. Конфронтација са Катићем била је болна, само је један зао смех могао да је заврши. Али Сом Цар Дунава и загонетна и изванредна Т. заобишли су Писца. Не, Добрице Ћосићу, нисте ловили Ветар, ви нисте стигли на станицу Ништавила, ви сте окрзнули великог Сома, епопеје и назрели ону загонетну Маргариту која је спасила Маестра Булгакова! Времена се смењују, слепила историје настају и нестају, звук се шири јабучарима Прерова и свих Прерова Европе, али Писац који је прешао огроман Зодијак људског – мирује: точак романа окретаће увек и увек млади људи који ће улазити у књигу и читати вас, вас Пишче.
Жорж Нива
Езери, 1. август 2008.
Превела Александра Павловић
———————————————————–
Очарања Жоржа Ниве
(/slika2)Жорж Нива (Georges Nivat, 1935) један од најугледнијих слависта и компаратиста Европе, већ деценијама помно прати стваралаштво Добрице Ћосића. У „Времену смрти” очарао га је толстојевски епски дах; у „Времену зла” уочио је драму која је мучила писца „Нечистих сила”, Ф. М. Достојевског; назрео је изузетни значај романа „Корени”. Указао је на актуелност прве књиге „Времена власти” и на изузетну вредност друге књиге тог романа, у којем је главни јунак, уз Душана Катића, Јосип Броз Тито, назвавши је „Време обмане”; а присећајући се Солжењициновог циклуса „Црвени точак”, надахнуто је написао оглед „Епски точак Добрице Ћосића”, у којем нашег писца проглашава за „последњег великог епског романописца Европе”.
Жорж Нива је завршио славистичке и англистичке студије на Сорбони. Ђак је знамените Ecole Normale Superieure. Стекао је високе дипломе и у Оксфорду, затим све то оверио у Москви, на Универзитету Ломоносов. Универзитетску каријеру је започео у јужној престоници Француске, Тулузу, наставио је на универзитетима у Лилу и Паризу, да би потом прихватио редовну професуру на, такође, угледном Универзитету у Женеви. Ових дана се у Лозани и Паризу појавио роман Добрице Ћосића, под насловом „Време обмане”, са предговором Жоржа Ниве који овде преносимо у целини.
Д. Н.