Прогнозе, анализе, домишљања; самјеравања, одмјеравања; непотребни подаци, лажни подаци, полу-лажни подаци, подаци… Гомила масивних новости, заглушујућа бука, брзе осакаћене информације учиниле су да је за многе руска операција на сопственом тијелу била изненађење. За оне који ослушкују пулс историјских збивања, преломна тачка новије руске историје десила се још 2014. године, западним пучем у Украјини. Осам година касније велики физички и метафизички сукоб постаје неизбјежан.

Од 1991. Русија запањено прати дешавања у бившој Југославији. Од 1994. до 1999. године бомбе падају по „најхрабријем народу у Европи“ (Александар Александрович Зиновјев), једином народу који, будући увијек уз Русију, ублажава њену бол геополитичке усамљености. Варварско иживљавање над најзападнијом руском браћом дефинитивно је буде из дугог сна, Српско питање постаје Руско унутрашње питање…

Године 2014. Русији постаје јасно да се њено западно путешествије завршава заувијек и да јој слиједи можда и највећи сукоб у повијести Русь, рат у којем њен непријатељ по први пут у историји потпуно скида маску. Постаје јасно и да ће се тај рат одвијати у области духа колико и на физичком плану. Западно освајање свијета нема парелеле у историји. Вестернизација је обухватила готово читав свијет, распрострла тежњу ка освајању химере среће кроз лагане садржаје, визуелно уједначила излед људи, увукла се у снове, понудила једнообразност сна који је опскрбила теоријским и практичним аргументима. Англосаксонска колонијализација свијета културом преко Америке чини да „грчки и римски успјех изгледају провинцијално у поређењу с тим“ (Олег Солдат).

У вријеме Мајдана Русија још није спремна за сукоб, стога, али не само због неспремности војне силе, она и не жели сукоб, на шта јасно указују многи поступци, али у потпуности постаје свјесна да снаге које желе рат то желе упркос погубности те тежње и да ће сукоб постати неизбјежан. У том трену слома илузије о магловитом западном прогресу, раздробљено је четиристо година сна о Западу и мисли о романо-германској Европи као попришту цивилизације. Духовна и физичка обновљивост тежње империје Карла Великог, васпостављана неколико пута кроз кретање ка Истоку, сада опет тако видљива и опипљива, хладно срачуната и немилосрдна, потпомогнута наднационалним структурама управљања, срушила је до темеља илузију да је могуће припадати нечему гдје ниси добро дошао, гдје ниси признат и никада нећеш бити признат као равноправан, чак и ако се одрекнеш себе.

Одбрана Смисла

Чудим се, понекад, како још од анализа Николаја Јаковљевича Данилевског није постало кристално јасно да је руска историјска судбина да буде своја, она која задржава и обуздава зло (катехон) и да се ради о особеној европској цивилизацији која има само свој пут. Или је та свијест, сазнање да је изузетно тешко одржати цивилизацију у цвјетајућој фази (Константин Николајевич Леонтјев) допринијело да се покуша побјећи од себе и уронити у илузије. Или  је то био замор од вјековне одбране Смисла, милионских жртава; предах од позива у помоћ онда када догори до ноктију? Или потреба да се урони у Другост коју нуди Запад? Или је западни маљ међународног капитала који је дозволио спољним силама Запада да се угнијезде у парламентарно руководство још у вријеме Руске империје, а о којој је писао још Константин Петрович Побједоносцев, заиста била толико јака…

Пошто се свијест о завршетку једног свијета, и једног сна, са катарзом дешавала у унутрашњем руском бићу, на нивоу истинске руске елите (која је увијек најприје духовна, која промишља у свјетским размјерама, али дубоко у сјенци спољашњих дешавања), та спознаја није била видљива свијету који се налази иза/изван руског руба.

Многи и у Русији нису то осјетили, по инерцији живјећи у духу идеја позападњаченог фаустофског свијета, омамљени сјајем умируће цивилизације, само крвљу припадајући Трећем Риму они су постали заведени прометејством технизма и неспособни да виде рађање новог свијета. Јер промјене се превише брзо дешавају, а страх да ће се Русија, као много пута да сада, наћи у страховитој геополитичкој усамљености, рањива споља и изнутра, постоји у дијеловима елите који отклон од вестернизације виде као откидање од сопственог бића.

Руско питање, сегменти

По Брестовском уговору од Русије је отргнуто 780.000 квадратних километара територије са 56 милона становника, дакле око једне трећине свега насеља бивше Руске империје…

Распадом СССР-а од Русије се у више наврата отимало, одвајало, откидао руски ареал. Двадесет пет милиона Руса остало је изван Отаџбине. Руско питање стога је најприје питање откинутог, разасутог руског бића. Како наводи Веселин  Конатар:„ Према процјенама Мендељејева, Русија је до почетка 21. вијека требало да има 600 милиона становника.Послије Првог свјетског рата, револуције 1917. године, Другог свјетског рата и агоније 1990-их Русија данас једва да има 140 милиона становника.“.

Руско питање је питање и блудних синова, заведених, разведених од себе самог, то је питање и каиновско, и авељеско, то је питање Авесалома који устаје и креће на свог оца, али је и даље син, син свог оца, и даље остаје ратник коме је тежња ка побједи у срцу. И даље ври силина руске крви у онима који устају на некадашњег себе…

Руско питање је питање могућности превладавања јаза између народа и елите. Свакако ту Црква игра пресудну улогу, то је њена историјска и есхатолошка улога.

Руско питање је и питање примања у наручје народа који је остао изван могућности заштите, осјећања истинског прихватања. Непрестано слушамо да Русија споро напредује. Очекује се да се процес дугог историјског трајања ријеши брзо. Но, то у животу не бива. Русија се креће, али и чека крај сна о Западу који је уљуљкао велики број становника земље која некада бјеше крајња руска земља. Чека се њихов одговор. Даје се вријеме за растрежњење. И борбу.

Духовни одговор

Русија неће погинути због комадања него ће започети успостављање читавог хода своје историје изнова. Она ће као велики организам поново узети у обзир скупљање својих чланова, ширећи се ријекама и морима ка горама, ка угљу, ка хљебу, ка нафти, ка урану“

Иван Александрович Иљин

Сва логика ситуације иде ка томе да ће на територији некадашње Хазарије ријешити и питање смисла руског страдања и смисла историјског тренутка који опет отвара простор за формационо (творачко) рјешење „Руског питања” које је неодвојиво од свјетског историософског питања уређења новог свијета који се рађа, а за који је потребан одмак од просвјетитељског ума обојеног маркистичким погледом: „Зато треба признати да свијест савремених интелектуалних елита, које се хране ‘великим учењима’ Запада од комунизма до либерализма, у принципу није адекватна карактеру глобалног изазова.

Наиме, данас владајућа либерална идеологија уопште нема у резерви идеје које су сагласне с главним бригама нашег преломног времена.“ (Александар Сергејевич Панарин). Пророчке ријечи великог руског мислиоца откривају размјере будућег руског реванша који мора бити дат у области духа – у домену психосфере, историософије, вјере, културе и геополитике. Ипак, чини се, у Русији, данас, упркос свим одвођењима у друге сфере главног питања, јасно се уобличава мисао да изазов бачен пред њу захтијева нов метод. Постаје очигледно да је снажно кретање ка побједи времена над простором, од које је стрепио А. С. Панарин, собом донијело квалитативно нов изазов свијету. По Зигмунду Бауману превласт информационих фактора над материјалним, капитал слободан од свих ограничења даје предност онима који контролишу вријеме (капитал) над онима који контролишу простор (државу).

По Андреју Иљичу Фурсову у току је тотална корпоратизација света, што, споља гледано, веома подсјећа на последње вијекове Римске империје и XIV-XV вијек у Западној Европи. По њему XXI вијек ће бити вијек различитих корпорација („држава“) – различитих по поријеклу, форми, снази, али истовјетних по суштини што ће представљати озбиљно искушење за такво хришћанско достигнуће човјечанства – као што је личност, која се ни на кога и ни на шта неће моћи ослонити, осим на себе саму, и нужно ће морати да се претвори у корпорацију у једном лицу. Са тезом „профит изнад свега“ границе између криминалних и правних зона су принципијално укинуте.

Са којим то онда силама ратује Русија, и свијет који стоји уз њу? Какве је то промјене донио финиш глобализајских процеса? Каква форма државне структуре се може супроставити неолиберализму ако неоимперијалне обрисе добијају и САД и Кина?

Империја и мач 

Као финиш глобализацијских процеса ствара се корпорација-држава која је усмјерена на смањене трошкова. У њој се становништво на крају искључује из реалног живота. У таквој држави најважнија је економска конкурентност, а социјалне и националне компоненте могу се заборавити (А. И. Фурсов)

Андреј Иљич Фурсов даље каже да, за разлику од Запада, у руској историји, суштински, није било организација које су усмјеравале свјетски историјски развој. Изузетком сматра Коминтерну која је у већој мјери међународна лијево-глобалистичка, а не руска организација, и „Црвену империју“ Стаљина, која је постојала у врло кратком историјском периоду, и већи дио времена провела бранећи се.

Татјана Васиљевна Грачова сматра да руска историја показује да, без обзира на наизглед тријумфовање и баханалије компрадорске елите на власти, на одређеној етапи смутног времена у Русији се Божјим промислом појављује мистична сила која ствара чврсте темеље царске државности.

Каква стога треба да буде структура будуће Русије? Какво уређење ће бити способно да се избори са „био-еко- техно фашизмом“ (термин А. И. Фусова)? Да ли се налазимо у тачки бифуркације? Да ли је вријеме империја прошло? Да ли се може преузети организациона структура Запада а да се не преузме и дух? Да ли историја заборавља претходна неостварена рјешења? Ко управља историјом? Која рјешења је нудила Русија Рјуриковича, а која Романова, а која црвена империја? Како побједити и шта права побједа подразумијева? Да ли свештена руска империја постоји? Шта представља покушај рушења традиционалних религија?

Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.

Нова западна империја, као глобалистичка творевина створена у капиталистичком свијету, који је проистекао из протестантског духа, излази ван националног оквира стварајући мрежну структуру, односно надилази облик националне државе (стога ју је погрешно везати за било коју државу, па и САД), јер њена моћ није ограничена законима, нити одређена географијом. Као таква Империја је, дакле, донекле материјализована у глобалном тржишту – економски пројекат капитализма који се у коначници појављује као глобална анти-држава. Великим дијелом она се завршно уобличила послије слома црвене империје.

Шта се може супротставити таквој Империји? Империја, другог кова и типа? Или другог садржаја? И, враћам се на једно од претходних питања – може ли се преузети концепт владавине а да се не преузме дух? Потом, с тим у вези, да ли логика кретања западне цивилизације изњедрује једну империју, а источно кретање другу? Да ли могу постојати истовремено империје типа Карла Великог и Петра Великог, односно њихови духовно-материјални настављачи? По проницљивој оцјени Александра Сергејевича Панарина, Први Рим се као духовна појава завршио при Карлу Великом, а не у 5. вијеку са његовим варварским освајањем. Царства и империје, колико год биле физичке творевине, системи установа, уједно су творевине духа, стваралачког или уништитељског, или оба, и све док има оних који им служе, духом и мисијом – оне постоје, и имају могућност поновног рођења.

Зашто је и како дошло до слома совјетске империје, која је била држава са свјетским претензијама? Да ли се СССР распао услијед „дезертерства елите у епохи катастрофе” (Александар Сергејевич Панарин) или је то пак „највећа у историји побједа Запада” (Александар Александрович Зиновјев)?

Миломир Степић одговара контра-питањима: „Колико још дуго би Москва могла да контролише и дисциплинује сателите? И по коју цену – економску, војну, политичку и сваку другу? А шта би се у наредних тридесетак година, од почетка гласности и перестројке до данас, десило са Русијом и Русима? Какво би њихово „стање нације” било почетком треће деценије 21. века, уз хипотетички наставак разарања идентитета? У том контексту, може ли се совјетски слом тумачити не као регресија, већ као кутузовљевско повлачење? Дефанзива као предуслов офанзиве. Може ли се аналогија потражити у „разби-распаду Југославије и српској судбини?”

Преображај империје

Намеће се и друго питање – да ли је совјетски тип човјека, који је у свом дубоком слоју бића још увијек носио залог будуће обнове – односно православни (саборни) дух заједништва, могао бити саображен преображају империје јер, по оцјени Немање Ђукића, иако су и комунизам и капитализам пројекти Mодерне, они не посједују подједнак социјални капацитет.

„Док је капитализам изграђен на начелу капитала, комунизам је изграђиван на идеји човјека и заједнице. Отуда је комунизам у односу на капитализам посједовао виши степен колективизма, због чега је био пријемчивији културним начелима православне цивилизације (нпр. идеји саборности). Условно говорећи, комунизам је био ‘саборнији’ од капитализма па је транспозиција комунизма у православну цивилизацију отуда и била могућа. Наравно, ‘саборност’ комунизма је била секуларна. Ако секуларизацију схватимо као пражњење нечега од иманентне сврхе, онда се секуларизација социјалног бића и састоји у пражњењу друштвености од личности и заједнице као саме сврхе друштвености (због тога је Турен и могао рећи да данас на Западу више нема друштва). Конкретно, то значи да се секуларна основа комунизма није темељила на вриједности, него на друштвеном циљу који је проглашен вриједношћу – она се темељила на идеји хуманизма, а хуманизам није вриједност него рационални антропоцентризам – идеолошка концепција рационалног модерног човјека као мјере свих ствари”. Срп, чекић и снопови пшенице на станици московског метроа (Фото: Patrick Donovan/Getty Images)

Зашто ипак није дошло до преображаја империје и природног наставка вијековне руске државности?
До тога није дошло из више разлога, који су и производ унутрашњег кретања – пројекта који се донекле отргнуо, јер нису сви заговорници промјена били издајници, било је то и одсуство методологије глобалног политичног прогнозирања и много шта друго (новоговор, брижљиво смишљене пароле које су у суштини биле лишене смисла, покушај дијела елите да се по сваку цијену убаци у заједницу „изабраних”, итд). Био је то и производ планског дјеловања споља, како манипулацијама свијешћу тако и конкретним дјелатностима.

Слому 80-их година 20. вијека највише је допринио новоформирани дух егоизма, похлепа „елите”, зло реформи које су у основи значиле уношење новог концептуалног вируса у виду разбарушеног либерализма коме је на олтар требало принијети вијековни концепт руске државности – саборни побједнички руски дух који се напајао православљем и који се јасно пројавио у побједи Отаџбинског рата и народну имовину коју су насамарени издајници већином извозили на Запад. Но, највеће освајање остварено је у области образовања које је системски и темељно разрушено. Стога је један од првих потеза руске власти био одсијецање тих коријења и повратак на старо/ново образовање.

Метаисторијски задатак

Заблуда да свијет иде ка прогресу који је еволутиван траје већ дуго. Ту појаву је на себи својствен начин потпуно разобличио Данилевски: „Прогрес није у томе да се стално иде у истом правцу, већ у томе да се прокрстари цијело поље, које представља поприште историјске дјелатности човјечанства, у свим правцима. Зато се ниједна цивилизација не може поносити тиме да представља највишу тачку развитка, у односу на неке претходнице или савременице у свим правцима развитка”. Сваки народ доприноси на свој начин творачком или рушилачком елементу, испуњава своју мисију на земљи или је одбацује, али свијет који је у великој мјери заборавио на Бога и свијест да једино Богу припада завршно руковођење историјом иде ка новом потопу и крају, који може значити ново циклично кретање историјских процеса или пак стварни крај. У чему се састоји руски задатак? Шта је њој дато?

Русија којој је био одређен резерват са којег би се даље напајао homo economicus је устала. Она Русија која је у својој историји срушила седам империја зла и чије је метаисторијски задатак, по Ранку Гојковићу, назначен још у древној руској хришћанској књижевности Кијевске Русије: „Кијевски митрополит Иларион, први етнички Рус на кијевској црквеној катедри, у свом значајном делу Слово (Реч) о закону и благодати истиче духовну силу као суштинску у произашлом сједињењу (пре крштења Русије разједињених) словенских племена у јединствен народ, руски народ. Дакле, у том ремек-делу древне руске књижевности, поред овога што је истакнуто у самом наслову да су доласком Христа у свет светлост и истина тријумфовали над законом, овде се по први пут оцртава и посебна мисија руског човека у борби против зла. И заиста, било је доста тих „империја зла” које су јуришале на Русију и на крају се разбијале у борби са руском „империјом добра”.

Послије слома совјетске империје кренуло се са рушењем међународних организација, пољуљана је равнотежа, потиснути су појмови добра и зла, истине и лажи, а дух човјекољубља изложен је руглу и осуђен на ритуалној гиљотини новог свјетског поретка. Руска цивилизација, која је вијековима задржавала побједу злих духова на евроазијском простору и успостављала равнотежу, поражена је од стране заступника „златне милијарде”.

Да се вратимо садашњости. Налазимо се дакле у периоду структуралне кризе глобалне економије, која је повезана са технолошком револуцијом, по оцјени Сергеја Јуријевича Глазјева, односно у терминалној фази кризе Запада по оцјени Синише Љепојевића. Рат свјетских размјера, који је дуго био у припреми, одвија се пред нашим очима. Налазимо се у необичном историјском тренутку, свијет се налази на опасном рубу, не први пут у историји. Сужава се хоризонт изласка из кризе, дјелује као да се здрав разум повлачи пред потребом да се по сваку цијену задржи западна доминација.

Но, треба само помно пратити наступе Владимира Владимировича Путина и јасно је да је Русија прешла границу послије које нема повратка. Уступци, повлачења, снисхођења, ублажен говор заувијек су нестали у вихору рата у Украјини. Русија је спремна за реванш. У чему ће се он састојати? Шта се васпоставља пред нашим очима на Истоку? Васкрс империје која ће по снази надмашити све претходне, јер јој је упућен највећи изазов. Какве ће она бити и у којој мјери ће се наставити на свештену руску историју? Који изазови јој предстоје? Које одговоре нуди руска историја?

Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.

Старе идеје не умиру оне траже нове путеве и  нове људе – васпостављају древну причу у новом обличју и руху. У тачкама бифуркације (како кажу научници) или тачкама отворености и наде (како кажу хришћани) ка излазима из неуспјешних вавилонских кула, у поновном сусрету Бога и човјека, рађају се друштва способна да буду Катехон” – смисаона и стваралачка сила која „држи” свијет те не дозвољава да склизне у Апокалипсу, понудивши људској цивилизације вријеме за преумљење и искупљење.

Без те тачке немогуће је разумјети како је невелика група хришћана успјела да усмјери ток Првог Рима и да га оплодотвори, а послије стварања успјешне симфоније у Другом Риму (без које се не може схватити дуговјечност Источноромјеског царства), ојачана и осмисотворена Империја нашла је свој завршни одраз у Трећем Рима (Четвртог Рима, по ријечима пророка, неће бити). Преломне тачке свјетске историје нуде свијету запитаност о смислу и вриједности; подижу нас на ону гору с које се више види, по ријечима српског Тајновидца, омогућавају сагледавање хоризонта могућности и задржају јахаче апокалипсе.

Русь је била Катехон у сваком  историјском облику: као Московско царство, као Руска империја, како СССР, она то јесте и као Руска Федерација. Таквом је виде чак и Фатимска пророчанства. Прије него што се осврнем на могућности руског излаза из глобалног ћорсокака, на њено укотвјење и наставак на свештену руску историју, задржаћу се на човјеку који је обиљежио прве деценије 21. вијека и воздигао Русију у мјеру њеног крста и васкрсења – Владимиру Владимировичу Путину.

Од пројекта до идеологије

Руски пројекат – који је у почетку био формула конкурентности глобалних пројеката, као алтернатива „крају историје” и времена на изласку из Модерне, у који се свијет „гура” у режим глобализације, сјајно је анализиран у тексту Владимира Борисовича Павленка и Владимира Владимировича Штола „Глобализаија као крај историје и времена”.

Дио тог руског пројекта је свакако Владимир Владимирович. Његова личност несумњиво ће се уписати у свијетлу страну руске и свјетске историје, као лик пасионираног човјека способног да изведе свој народ и земљу из замки глобализацијских процеса. Јасно је да ниједан владар не бива велики сам по себи, да га великим чини много шта, али најприје онај спој личног и колективног – способност да служи Богу и свом роду, и визија да ствара упркос свему.

Несумњиво, у руском случају, ради се о двоструком избору – Божијем и људском. Ниједан човјек не може сјести на руски престо, бити уведен у трон византијских императора, наставити се на традицију руске свештене историје, а да му то није дато. Да ли ће опстати и остати на том путу – увијек је лични избор. Можемо феномен Путина покушати објаснити готово умјетничком булгаковљевском језичком стилизацијом и гномским изразом Владислава Јуровича Суркова, у којем он, настављајући се на Лава Николајевича Гумољова, Путина описује као настављача руских владара челичне воље, тачније „продужене воље”, а руску државу разматра кроз четири модела од којих је један назван Путиновим именом. Владислав Јурович сагледава Русију кроз нескромну улогу која јој додијељена у свјетској историји и „не дозвољава силазак са сцене или положај статисте, не наговјештава спокојство и одређује сложени карактер овдашње државности”.

Он напомиње да је дубље иманентно својство сваке државе – да буде оруђе одбране и напада, а потом и најављује „Путинова велика политичка машина се тек захуктава и оспособљава за дуг, тежак и занимљив рад” (ријечи које смо недавно опет чули, али сада од руског предсједника).

Прича о човјеку који је још као дјечак из радничке породице маштао да постане обавјештајац, а дошао до мјеста шефа свих обавештајних агенција, потом шефа државе – увијек носи опасност да склизне из озбиљне у поетизовану причу. У случају Путиновог одрастања и успона, то је немогуће избећи.

Путин је рођен 7. октобра 1952. године у радничкој породици. Његова мајка Марија Ивановна издржала је опсаду Лењинграда. Прије рођења Владимира, изгубила је два сина. Један се упокојио недуго по рођењу, а други од дифтерије током опсаде Лењиграда. Отац Владимир Спиридонович служио је у совјетској морнарици током Другог свјетског рата, а радио је и у НКВД-у. Дједа Спиридон Иванович, као провјерен човјек, радио је као кувар у партијским санаторијумима. Када је родила трећег сина, Марија је имала 41 годину. Како је Путинова мајка доживјела срећу благослова новог порода? Мајке које, као Витсавеја, рађају иза дјеце које Господ узима имају посебан однос према васпитању – не одгајају их „у изобиљу, раскоши и гордости” већ као оне који неће имати илузију да живот није борба, тешка и дуготрајна. Путин ће касније рећи да је његова мајка одговорна за његову религиозност.

Млади дани

Путинови су живели у „комуналном квартири”, у стану у коме су живјеле још двије породице. Кухиња и тоалет су били заједнички. Немиран, пун енергије, Путин није био обичан ђак. Поласком у пети разред ствари се мијењају на боље. Под руководством разредне старјешине, наставнице немачког Вере Гурович, Путинова енергија је усмерена на учење. Прекретница се догодила у Путиновој тринаестој години када је отишао у клуб „Труд” да тренира џудо. Тренира са Анатолијем Рахином, који му постаје и својеврсан духовни руководилац. Када Рахин прелази у клуб „Трубоситељ”, за њим иде и Путин. Већ 1975. године постаје мајстор спорта. У истом клубу тренирали су браћа Ротерберг, Аркадије и Борис и Анатолиј Турчак (с којим Путин и касније наставља сарадњу). Улице Петрбурга научиће Путина сада често цитираној мудрости – ако је туча неизбјежна удараш први.

Анегдота по којој је Путин као ученик деветог разреда кренуо на разговор да се распита на који начин би могао постати агент КГБ-а, говори и о њему и о времену у којем је растао. На пријемном за лењиградски Правни факултет Путин је добио све петице, осим четворке из књижевног дјела. Већина ученика његове генерације га се не сјећа. Највише се дружио са спортистима, али и са гитаристом студентског ансамбла Александром Бастрикином (једно вријеме шеф Истражног комитета Русије).

Након дипломирања остварује своју тежњу – запослио се у КГБ за Лењиград и Лењиградску област. Рад је започео у чину поручника, да би као ожењен отишао у Источну Немачку у чину мајора. У Дрездену је био од 1985. до 1990. године, а потом се враћа у СССР и постаје помоћник ректора Лењиградског државног универзитета задужен за међународну сарадњу. Наставља успон – окружује се способним и оданим сарадницима. Шири круг људи.

Путин повезује, консолидује и распоређује своје људе. Влада Горбачова-Јелцина полако мијења курс. Када је 1999. постао премијер, разбио је нафтни монопол олигарха Михаила Ходоровског. 2000. године склапа договор са тајкунима да неће преиспитивати порекло њихове имовине, ако поштено плаћају порез и не мијешају се у политику. 2004. године отказује изузетно неповољан „Споразум о подјели производње” (СРП), који се састојао од 260 неповољних уговора за Русију. Овај споразум (из 1995. године), под притиском Запада, потписао је Јељцин. Споразум је омогућио америчким и британским компанијама приступ руским ресурсима нафте и гаса под неоколонијалним условима. Његовим укидањем повећан је руски буџет за 300 одсто. Штедња грађана, која је 1999. износила 40 милијарди долара, 2010. године износила је 470 милијарди долара. Године 1999. цјелокупна имовина Русије процијењена је на 100 милијарди долара, 2008. године само Стабилизациони фонд (који Путин пуни додатним приходима од нафте) располагао је са 156 милијарди долара. У првом кварталу 2011. Русија има 500 милијарди долара девизних резерви, што је једнако девизним резервама цијеле Европске уније…

Ко је све играо улогу у Путинов успону? Да ли је у дијалектици обрачуна са нарастајућом моћи Кине било потребно подупријети силе које ће подићи Русију, и на тактичном нивоу припремити неки нови сукоб и смањити моћ кинеског змаја? Да ли силе које су стајале иза Путина биле оне које су хтјеле да сачувај свој капитал и колику-толику сувереност, свјесни да то могу очувати само уколико поврате моћ Русије? То сада није толико битно. Оно што је чињеница, и што ће постати временом још уочљивије, јесте да је Владимир Владимирович, заједно са својим тимом, успио да направи васкрс руске империје, врати Бога у Устав Русије, консолидује нацију и припреми основ за будуће побједе.

Руска загонетка

Путин је ипак и поред мноштва података био и дуго ће остати загонетка. Поготово за западну перцепцију свијета. Од Минхенског говора до посљедњег говора приликом присаједињења руских области дуг је пут. Није га било лако проћи. Путин не блефира. Мудре главе на Западу то добро знају, није да их нема, и све су гласнији како вријеме одмиче. Свијет се налази на прекретници, кроз дим и буку назире се нови свијет.

По мудрим ријечима Зорана Чворовића, у часу обнародовања акта о присаједињењу донбаских независних република и Херсонске и Запорошке области Руској Федерацији, Путиновим говором се у Русији завршила епоха „краја идеологије”. Чворовић излагање руског предсједника назива Манифестом суверенизма, у којем је Русија у државноправном смислу означена као баштиник снажне централизоване и суверене државе.

Рат није био избор Русије, већ датост и одзив на позив у помоћ, изнуђен потез. Јасно је да је руски предсједник у потпуности свјестан да, или ће опет Русија исписати странице које је уписују у славну историју православне екумене, или је неће бити! Јер од исхода рата у Украјини зависи њена судбина, а у коначници и судбина цијелог свијета. Владимир Владимирович, и Русија на чијем је челу, налазе се пред огромним изазовом. Није лако бити у његовој кожи у овом тренутку када се много тога мјери тренутним аршином, нереалном визијом у којој Русија треба да муњевито оствари побједу, за коју многи не знају ни у чему би она требало да се састоји, ни у којој области духа и историје се води главна битка; у свијету у коме још суверено влада приземни рушилачки неопагански култ тијела и глобални монетаризам. У суженој перспетктиви многих се стално губи из вида да је Русија принуђена да се бори са својом крвљу, са својим родом, са својом душом, коју је непријатељ мефистофелски завео, отровао мржњом и претворио у топовско месо…

Ово није само рат за земљу, ово је рат за смисао, за руски свијет, за другу визију будућности у којој ће се обновити субјекти историје, за природно састављање историјске Русије, онако како је њена судбина назначена од искона, или како каже Владимир Владимирович: „Русија је ступила на бојно поље на које нас је позвала судбина и историја”. Нема назад. Очигледно је да слиједи Путинов ударац, односно руски одговор на метафизички и физички изазов.

Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.

Будућност је увијек поље отворености. Становници Ниниве могу да се покају или не. Историја може да се затвори или настави. Хришћанска мисао тежи да изађе из овог свијета, отвори двери другог свијета и надиђе кружно кретање, но људска цивилизација памти цикличност својих кретања колико и чудесно свијетло на почетку стварања. Улазимо ли у поље отворености или краја?

Вријеме се убрзава. Свијет, обиљежен префиксом пост (посткапитализам, постглобализам, постмодерна..) некуд трчи. Многострукост свјетских кретања – преко мрежних структура, комерцијализације науке, агресивности западне културне матрице и глобалног отвореног друштва – грађанске односе претвара у колонизаторске с тенденцијом да се „разбију компактне културе, традиционалне везане културе које штите тај поглед на свијет” (Милош Ковачевић).

Велика бука доприноси разарање свијести и све тежем повезивању слике свијета. Криза, као једно од имена данашњице, у највећој мјери захватила је области духа, стога се у овом наставку разматрања друштвених процеса и руског питања највише бавим анализама и оцјенама Андреја Иљича Фурсова, пошто је то научни поглед и трезвена анализа некога ко покушава, и у великој мјери успијева, да сагледа свијет у цјелини, оголи проблеме, неутралише буку, назначи могућа кретања и понуди рјешење, „јер истина је знање о постојећем, управо онаквом какво оно и постоји” (Н. Ј. Данилевски).

Понекад изгледа као је пола рјешења садржано у правом питању, стога ћу се вратити на нека од питања како бих проширила поље разматрања и, уједно, оставила дио запитаности над преломним тренутком историје: Каква будућност нас очекује? Да ли можемо прогнозирати могуће исходе борбе за власт, ресурсе и информације? Гдје се води главна битка и којим средствима? Ко покушава да управља историјом? На који начин се супротставити био-еко-техно фашизму? Какав пројекат је способан да свијету понуди равнотежу и опстанак? Каква треба да буде структура будуће Русије?

Владајућа структура

Корона криза показала је зачуђујућу способност синхронизације у инструментализацији људског понашања. У неку руку била је то показана вјежба ултраглобалиста и оставила нас је запитане – да ли свијет може кренути усмјереним путем који је контролисан од стране глобалне агенде и какву будућност су господари историје предложили/назначили?

Андреј Иљич запажа неколико кретања – тежњу да се свијет (у коме би биле избрисане цивилизацијске, националне и културно-историјске разлике) претвори у простор који је добро контролисан из неколико центара; простор у коме су чврсто фиксирани, у одређеним зонама, монополи на високу технологију, информацију и ресурсе, а у другим на сировинску специјализацију и сиромаштво. Да би се то десило савремени свијет мора да претрпи озбиљне промјене (број становника се мора смањити за 80-90%).

Фурсов потом уочава и анализира тенденцију распада глобалног система на макрорегионалне блокове иза којих се назиру империје из прошлости (Карла Великог, Британска, Османска, а неоимперијалне обрисе добијају САД и Кина). Он прогнозира долазак турбулентних времена у дужем периоду него што је то прогнозирао Бжежински (Бжежински је пред смрт рекао да наступа глобални хаос и да ће се продужити до 2026. године). Разлог? У свијету је сувише мало ресурса и сувише много противрјечности јер ниједна од владајућих група не жели да напусти своје позиције. Ипак, сматра, у једном тренутку ће се договорити као што су се договориле буржоазија и земљопосједничка аристократија послије европских револуција 1848. Тада се радило о структурној кризи капиталистичког система, преласку од раног мануфактурног капитализма на индустријски капитализам, а сада, пошто је улог већи (будућност посткапиталистичког друштва) бориће се до смрти. Оно што је извјесно, неовисно од тога да ли ће побиједити „глобално либерална” или „деглобално-либерална”, форма организације и стила управљања новог владајућег слоја ће бити квалитативно другачија.

Ко, по Андреју Иљичу, чини владајућу структуру у свијету? „Ексисти” (од енгл. речи access – приступ) – власници великих социјално-информативних платформи, који контролишу основна средства за производњу посткапиталистичког уређења (наметање потреба, циљева и мишљења) и теже да се учврсте на врху пирамиде глобалне економије. Они су главни непријатељ индустријског капитала. Сљедећи спрат пирамиде припада финансијалистима – побјеснеле финансије, које нису више новац, већ нешто друго. Даље, технотроника (назив Збигњева Бжежинског), затим – индустрија и аграрни сектор.

Трампизам у ствари представља покушај индустријског капитала, и са њим повезаних финансијских и државно-бирократских група, да поврате изгубљене позиције. Финансијалисти, наднационална бирократија и ексисти су их потиснули (Фурсов је тачно прогнозирао да ће послије анти-трамповског државног преврата отпочети сукоб за превласт у побједничком „троуглу” и заиста у љето 2021. финансијалисти и бирократе су започели напад на ексисте, институционални и пропагандни, кампања против Цукерберга, а потом је услиједила најава Мета-универзума као одговор – империја ексиста је узвратила ударац).

Нови светски поредак

Какав свијет стварају они који желе да буду господари историје?

Који год од три правца рушења старог капиталистичког свијета и стварања новог свјетског поретка побиједи: глобални фашизам – биолошка измјена човјека („био-”), зелена агенда („еко-”) или дигитализација („техно-”) – остаје иста класна суштина која захтијева промјену биолошке природе човјека. Шваб истиче разлику „четврте индустријске револуције” од три претходне: „ ако су три индустријске револуције оно што смо ми (ви) радили са свијетом, онда је четврта оно што раде са вама… Ако примате нешто у себе и постајете генетски модификовани, онда се мијења ваш идентитет”. Фурсов на неколико мјеста наглашава да је стога за њега књига Клауса Шваба страшнија од књиге Адолфа Хитлера, јер свијет који он нуди изгледа монструозније (Хитлер није написао програм преустројства цијелог свијета, већ Европе, а овдје је написан програм промјене не само цијелог свијета, већ и човјека).

Швабов и Малеров Велики ресет представља реализацију нацистичког пројекта троцкистичким средствима у свјетским размјерама, односно сједињење нацистичког и троцкистичког пројекта. Покушај да се обједини оно што је некада разбио Стаљин. Стаљин је за слом подухвата глобалних господара под именом „свјетска влада”, по оцјени Фурсова, урадио више него сви руски цареви заједно, искористивши притом несугласице међу лијевим глобалистима. Српом Црвене империје он је три пута посјекао глобализацију на пољу историје 20. вијека – Стаљин је пројектант и генерални конструктор јединог геоисторијског пројекта, који се може супроставити капиталистичком глобализму – неоимперијалистичког, импер-социјалистичког.

У великој мјери реализација пројекта великог ресета значи довођење у питање људске цивилизације као такве кроз мијењање човјека и смањење броја становника земље: „Планета је планирана за 3 милијарде људи, нас је сувише, ми смо паразити”, изјава Роберта Чинголанија научног директор Италијанског технолошког института у Ђенови, од 2021, као једног од трбухозбораца ултраглобалиста јасно указује на тенденцију кретања западних структура моћи.

Пошто је корона пројекат у великој мјери пропао, задатке које је требало да ријеши пандемија рјешавају енергетска (зелена агенда) и прехрамбена криза (насилни прелазак нижих и средњих слојева на „еколошку храну” од инсеката, црва и сл.). Ипак, у овој етапи стварања новог свјетског са пројекта социјалне катастрофе и пандемије пребачено је на рат. По оцјени Фурсова, енергетска криза коју рат може изазвати биће искоришћена полифункционално – и као средство за деиндустријализацију и као средство за смањење становништва; и као средство за смањење нивоа потрошње и рационалисања прехране, и као средство пооштравања социјалне контроле (то се данас у великој мјери остварује).

Данашње свјетско богатство се процјењује на 90 трилиона долара. Један одсто светског становништва контролише 35 трилиона долара, али постоји још 12-15% становништва, то је средњи слој који треба опљачкати. Средњи слој чине представници три различите класе. Они имају различит извор прихода, али је он једнак, квантитативно. Они контролишу 40 трилиона долара. Сваки појединачни представник малог и средњег бизниса има мало. Али сви заједно… то је тих 40 трилиона долара. Та средства им се морају отети да би их претворили у нижи слој новог система. Како то могу учинити? Неке ће обманути. Рећи: „Инклузивни капитализам”. Није потребна сопствена кућа – боља је аренда. Друге ће довести на ниво Орвелових парола. Како се то може учинити? Економском кризом или увођењем пореза на „зелену агенду”, који они неће моћи платити…

Уводи се и рационализација исхране (о чему је Жак Атали, идеолог мондијализма, писао прије 15 година) по којој „економија будућности – није тржиште, већ глобална дистрибутивна економија”. Кретање ка деиндустријализацији прати смањење становништва Европе и замјена становништва мигрантима, који ће бити срећни и задовољни базним приходом. Тако се ствара нови нижи слој (по истом моделу као у XVI вијеку). Сваки друштвени систем настаје тако што се најприје ствара нижи слој, који ће виши слој експлоатисати.

Капитализам је своје одрадио и као замјену ултраглобалисти припремају посткапиталистички нови свjетски поредак. Глобализација, која почела на прелазу 1980-1990-их година и завршила се на граници 2010-2020-их година ковидом и конфликтом у Украјини, у суштини, показала се као агонија старог свијета. Рађа се нови свјетски поредак.

Вековни непријатељ

Ко је главни непријатељ Русије? За Фурсова то је Велика Британија. Он Велику Британију разматра кроз њену супростављеност Русији и кроз њену супростављеност романско-германској цивилизацији Европе, као својеврсну Другост Европе: „европска цивилизација са њеном романско-германском основом је противник Енглеске, нешто страно са чим се Англосаси боре од XVI вијека као с конкурентом и туђином. Као земља периферије Европе, Енглеска добија шансу формирањем сјевероатланстког трговачког система (створеног напорима Шпаније и Португалије), отвара се према Атлантику и слабост производње надокнађује „социјалним канибализмом” – разбојништвом које је било тројако: морско разбојништво (пиратство), социјално разбојништво и политичко разбојништво.

Савремена Енглеска првобитно је формирана као сјеверноатлантска цјелина, супротстављена Европи с њеном католичком романо-германском цивилизацијом. Иако је произашла из европске цивилизације, представља њеног морског и трговачког мутанта. Савремена Енглеска је у почетку стварана као нешто што излази не само из енглеских, већ и европских оквира, као нешто наднационално. Енглеска се, дакле, формирала као држава са свјетским, а не европским замахом и у њеном стварању су огромну улогу играле наднационалне силе: венецијански и јеврејски капитал, који су преформатирали енглески владајући слој створивши атлантску Енглеску, као „Нову Атлантиду” (владајући слој Енглеске је одлично схватао ту своју разлику коју је формулисао Ф. Бекон у Новој Атлантиди, и култивисао је, запажа Фурсов), а владајући слој Енглеске стварао је нову цивилизацију – атлантску, која се све више разилазила са европском у њеној романско-германској варијанти и суштински се са њом разишла прије почетка интензивне индустријализације.

Као систем настала је на основу многоструког насиља – унутрашње и спољашње пљачке и то је занавијек утиснуто у социокултурни и психоисторијски код њене владајуће класе, која се од XIX вијека претворила у класу. По Фурсову, британска аристократија је једина која се претворила у класу, буржоаску и атлантску; европска аристократија је остала сталеж (на трагу Данилевског, који је истраживао и предочио узроке насилности и нетрпељивости код народа романо-германске цивилизације, Андреј Иљич се бави извором агресивности владајуће класе Енглеске).

Елизабета и њен режим опстали су захваљујући одличном, успјешном раду венецијанске специјалне службе. Формална држава, у низу односа, била је потчињена специјалним службама и тајним структурама. Ова црта је јачала због ниског нивоа институција које формирају државу, релативне аутономије владајућег слоја (класе) у односу на њу и велике улоге неформалних структура – масонских ложа и клубова (за период између 1820. и 1850. историчари чак говоре о „клупским владама”). Дакле, особеност организације власти у Енглеској, као „Новој Атлантиди”, била је огромна улога структура које су се налазиле изнад државе и истовремено у њеној дубини, а које су имале више димензија од државе. Ове структуре су често биле функционални орган овакве власти, „чију снагу треба помножити са наддржавном моћи Ситија”.

Фурсов се, у низу својих разматрања, враћа овој теми, сумирајући да је у 20. вијеку Енглеска поражена од стране СССР-а и САД-а и да је тада прешла у својеврсно невидљиво финансијско дјеловање (стога су већине анализа, које се крећу у оцјени текућих дешавања, а држе се истурених државних позиција Енглеске, погрешне, јер не улазе у анализу процеса који се дешавају у дубини). С тим да је, по оцјени Фурсова, први пут у историји непријатељ показао своје лице и скинуо маску управо у сукобу у Украјини, те се у ствари дешава сукоб „лицем у лице”. На неколико мјеста он прогнозира да би поводом дешавања у Украјини могло опет доћи до пораза Британије од стране Америке, односно остављања на цједилу.

Контрола над Русијом

САД су настале као резултат трансатлантског договора неколико (британских и америчких) сегмената империјалног владајућег слоја по масонској линији и од почетка су формиране као вјештачка и надатлантска творевина, полигон држава. Данас постоје двије државе – САД и Велика Британија – постоје и кланови англо-амерички и америчко-енглески који имају своје интересе и дијелом су оријентисани једни на друге, а дијелом супростављени тј. они се слажу као Ејлерови кругови, негде се боре међусобно, а негдје се боре заједно (исто се дешава и по државној линији).

Међутим, иако су као државе Велика Британија и САД готово пола стољећа (са прекидом) биле међусобно супротстављене, оне су радиле на консолидацији атлантског система. Главни противник овог система биле су континенталне државе европске цивилизације – у почетку Шпанија, затим Француска Луја, у ХХ вијеку то је била Немачка. При чему су се Англосаси доследно обрачунавали са сваким својим континенталним противником, напредујући на исток, и послије Наполеонових ратова наишли на Русију. Андреј Иљич наглашава: „своје континенталне конкуренте, почевши од Наполеона, Англосаси су побеђивали уз помоћ Русије – друге шансе да их побиједе нису имали”.

Мада је по оцјени Андреја Медведева Русија једва избјегла да постане колонија велике Британије у вријеме смуте, Русија историјски ипак никада није била никаква криптоколонија Британије, до 1991. године. По оцјени Фурсова, 1990-их се десило да Русија постане полуколонија без било каквог „крипто” (историјска замка из које се Русија још увијек дјелимично избавља). Русија и Велика Британија дјеловале су заједно против европских континенталних држава због подударности интереса, јер су то крилне европске државе у подједнакој мјери незаинтересоване за удруживање и јачање европског центра (Фурсов ту цитира Лудвига Деја). Намеће се питање зашто Англосаси увијек извлаче већу политичку и економску корист из побједе? По Фурсову ово је природна посљедица њихове позиције као хегемона свјетског капиталистичког система.

Од времена Ивана Грозног Англосаси су први пут поставили задатак успостављања контроле над Русијом. Џон Ди – астролог, математичар и обавештајац Елизабете II, који је потписивао своје извештаје са „007”, формулисао је концепцију „Зелене империје” (енглеска круна, која контролише Северну Америку и Северну Евроазију, то јест Русију). „Од када се од 16. до 18. вијека у Западној Европи појавио и оформио нови пљачкашки геоисторијски субјекат – сјеверноатлантски, који је створио капитализам на три основе (капитал, држава и затворене наднационалне структуре свјетске сарадње и управљања), а у сјевероисточној руској Европи – други нови субјекат, самодржавље, њихов развој тече паралелно и, у исто вријеме, у борби” (А. Фурсов).

Послије Смутних времена Енглези су (заједно са Холанђанима) газдовали у трговачкој сфери Русије, док их 1649. године из земље није избацио Алексеј Михајлович. Другу половину XVII и цијели XVIII вијек Албиону није било до Русије, а послије Наполеонових ратова Англосаси озбиљно схватају побједника над Наполеоном и лансирали пројекат „русофобија” – који је представљао психоисторијску припрему за заједнички рат Запада, тј за наддржавно-западни рат против Русије, коме, по Фурсову, историјски припада и Кримски (Источни) рат. Припремама за овај рат руководио је тројни/троглави историјски субјект (агент) са британском „регистрацијом”.

Посебно је интересантан руски поглед на русофобију, том темом се бавим са неколико руских научника у „Руском питању на прелому епоха” а за ову анализу издвајам проницљиво гледиште Валерија Николајевича Расторгујева које указује да поред пројектног карактера русофобије, који је несумњив, постоји и јако реално упориште за страх од промјене политичке карте свијета: „Русофобија и славенофобија су близанци. Њих спаја у потпуности основан страх. Ако словенски народи, у културном и политичком смислу, буду тијесно повезани са Русијом и њеним огромним пространствима и ресурсима, свеукупни потенцијал таквог јединства ће одмах и заувијек промијенити све диспозиције на политичкој карти свијета. Због тога је узрок страхова у овом случају не толико у негативном односу ка појединачним народима, колико у страху пред неизрецивом моћи словенског јединства.”

Од 1960-их година Британци су почели да обнављају своју империју у облику невидљиве финансијске (империје) са ослонцем на југ Кине и арапску зону Персијског залива („Англо-Арабија”). У оба ова региона постоје породице и кланови који су повезани са британским клановима и породицама током многих поколења, од 1830-1840-тих година. Стварање невидљиве Британске империје било је немогуће без одређене улоге СССР-а у том процесу током 1960-1970-их година. Због тога, у том периоду, долази до наглог отапања односа и избијања у први план оних снага совјетске врхушке које су се ослањале, у изласку на Запад, на британску а не америчку линију.

Но, ријешивши крајем 1970-тих година задатке прве етапе обнављања империје по плану лорда Маунтбатена, Британци су прешли на другу етапу. Ова етапа се поклопила са неолибералним курсом у економији, активирањем оба англосаксонска „рођака” у Кини учинивши да СССР не буде у тој мјери нужан за реализацију даљих планова Британаца, већ и препрека (јер заузима у свјетском систему мјесто које су они и Американци планирали за Кину, као своју „радионицу”). Британци су (заједно са Кином и Израелом) били главне присталице не само максималног слабљења СССР-а, како су то планирали Американци, већ његовог рушења. Англосаси су почели да усмјеравају процесе који су текли у СССР-у – претварање номенклатуре у квази-класу која је тежила интеграцији у свијет Запада, утицали су на кризу у систему управљања створивши идеолошку кризу која је довела до ситуације из 1989-1991. године и „геополитичке катастрофе” (В.В. Путин).

Светска влада

За Андреја Иљича то је метафора, јер је у питању мрежна структура корпорократије, а свијет је исувише сложен да би се њиме могло управљати из једног центра (но, својеврсна централизација је у великој мјери остварена и ову тенденцију ћу размотрити и кроз призму хришћанског става појединих руских аналитичара друштвених процеса).

Свјетску врхушку чини скуп породица монарха (не свих), стара европска аристократија, банкари и индустријалци који су међу собом повезани пословним, породичним и окултним везама (организовани у затворене ложе, клубове, комисије и сл.). Таква породично-пословна „паукова мрежа” постоји у данашњем облику 150-200 година. Ове различите структуре имају међусобне односе који се протежу из древних времена (нпр. противречности унутар европске аристократије између потомака Каролинга и Меровинга) и калеме на данашњу ситуацију. Краљевске породице Велике Британије и Холандије, низ војводских и грофовских породица Италије, Немачке, Аустрије су један од сегмената „господара историје” (Дизраели), односно „господара свјетске игре” (О. Маркејев).

Говорећи о противрјечностима у савременом свијету, аналитичари су често усмјерени на проблеме државе не размишљајући да постоје транснационалне корпорације које имају своје интересе, да постоје затворене структуре, да постоје кланови. „Дубока власт” је по оцјени Фурсова тачнији термин него „дубока држава” и то је форма међусобних утицаја државе и затворених наднационалних структура. Дубока власт настаје истовремено са државом и затвореним наднационалним структурама, стога изучавати савремени свијет значи посматрати државу, затворене структуре, транснационалне компаније и дубоку власт. Осим тога, у овом систему често аутономну улогу играју специјалне службе и синдикати криминалаца. Данашња фаза свјетске борбе за власт, информацију и ресурсе – представља свијет у коме је много играча па је тешко дати јасну слику и бавити се прогнозом развоја ситуације.

Средином XVIII вијека у Европи се догодио велики еволуциони прелом: историја је добила претежно планско-конструисани карактер: појавила су се три фактора која су унијела квалитативне промјене у историјски процес. Почетак формирања масовног друштва, јачање финансијског капитала и нагли раст улоге информационих токова. Излазак маса на сцену историје дао је манипулаторима огромне могућности. Нагло се појачала борба за хегемонију у свјетском капиталистичком систему између Велике Британије и Француске, нарасле су војне потребе других држава, а започета је и индустријализација, која је на колосални начин у XVIII вијеку стимулисала развој финансијског капитала– развој припремљен у XVII веку (од почетка његове појаве – Standard Chartered Bank, Баруха, до стварања, на крају, енглеске Централне банке).

Информациони бум у XVIII вијеку омогућио је да се „пакује” информација и користи њено дјеловање, прије свега, на елитне групе. Класичан примјер – Енциклопедија, помоћу које је, током неколико деценија, француска елита морално припремана за прихватање револуције. Средином XVIII вијека дошло је до сједињења Материје (масе), Енергије (новца) и Информације (идеје). Сплетене у чврст чвор, ове супстанце су се нашле под контролом одређених група, које су током неколико деценија припремиле ситуацију и људски материјал за епоху револуција (1789-1848).

По Фурсову владајући субјект који тежи да игра главну игру у свијету формирао се послије Наполеонових ратова у Европи. Он, са неким варијацијама, постоји до данас. У његов састав улазе: англосаксонска држава-хегемон (у XIX вијеку – Велика Британија, после Другог свјетског рата – САД), финансијски капитал (у XIX вијеку превасходно Ротшилди као топ-менаџери петнаестак породица) и затворене наднационалне структуре свјетског споразумијевања и управљања (у XIX вијеку то су били масони). Русија је била непријатељ овог „Змаја Горинча” у цјелини и сваке његове појединачне „главе”. За Британију она је била опасан конкурент на Блиском Истоку и Азији.

На Бечком конгресу 1814. године финансијери, који су заступали интересе Ротшилда и низа других породица, покушали су да прогурају план стварања нечега сличног свјетској влади која ће се бавити прије свега финансијама (идеја је изнијета 1773. године на скупштини 13 банкара коју је сазвао родоначелник династије Ротшилдових). Александар I је ове планове срушио. Није реализована идеја наддржавне структуре, већ међудржавног Свјетог савеза, а руски цар, и Романови, постали су непријатељи Ротшилдових, њихових савезника и клијената. Непријатељство је током XIX вијека само расло, а са забраном масонских ложа у Русији 1820. године, Русија и њени владари су постали непријатељи масонства и „револуционара”.

Кримски рат није донио Британцима оне резултате које су планирали, као ни Велика игра у Централној Азији, мада су касније били саучесници у свргавању самодржавља у Русији. Два пута су Британци организовали свјетске ратове, хушкајући Немачку и Русију, ипак, све ово није им помогло да сачувају империју – много снажнији свјетски „паук”, САД, учинио је све да ослаби и разруши Британију. Активну улогу у томе играо је и СССР. Финални ударац по Pax Britannica нанијели су Руси и Американци 1956. године у вријеме Суецке кризе и Албион је поражен (Американци су створили код Британаца снажан утисак да ће их подржати у случају кризе, али чим је Хрушчов обећао двије дивизије добровољаца и подсјетио да Совјетски Савез посједује нуклеарно оружје, Британци су отрчали код Ајзенхауера да траже помоћ, а Американци су им хладно одговорили да они не подржавају колонијалне империје).

Борба за 21. век

Данашњи сукоб елита, кинеске (источно-азијске) и западне, организоване у клубове, ложе, мрежне структуре (англо-америчко језгро) – интересантан је и досад невиђен процес. Западна врхушка се први пут срела са противником који се, иако представља незападну цивилизацију, појављује као глобални играч; до сада је глобалан био само капиталистички Запад који се ослањао у својој експанзији на геокултуру Просвјетитељства. По оцјени Фурсова, западна елита почиње да демонстрира знаке инфериорности и чак дегенерације a la Буденброкови, само уместо четири поколења овдје имамо четири стољећа. Може ли западна елита опет себе да изгради у складу са новим условима, да обнови и сазда нове форме (само)организације? Ново знање о свијету и човјеку као психоисторијско оружје? Могу ли да искористе сукобе Запада и Кине други субјекти стратешког дјеловања, рјешавајући своје проблеме и користећи снагу противника?

Борба за XXI век је, за Фурсова, борба за мјесто под „црним сунцем” посткапиталистичког свијета, односно трка за стварање својих макрозона. Кина и САД, теоријски, такве макрозоне већ имају; у њима се могу вршити унутрашње реконфигурације. Потенцијал за стварање своје макрозоне, иако са бројним тешкоћама, има и Индија, а Европској унији, са својим озбиљним проблемима, и вектором Африка, неће бити тако једноставно. Што се тиче Британаца, потенцијал који има њихова невидљива империја није довољан за стварање макрозоне, тим пре што на Јужну Кину, њихову традиционалну зону, док постоји власт КНР не могу рачунати. Они ће „искочити из своје коже” покушавајући да потчине себи дијелове оних зона које су биле зоне интереса историјске Русије, или просто дјелови СССР-а. У вези с овим, Британци раде по цијелом периметру руских граница. Један од пројеката у том смеру је нова Rzeczpospolita, која би била састављена од Пољске, Литваније, Украјине, Белорусије. Послије неуспјелог преврата у Минску у љето 2020. године, овај пројекат је немогућ – он није остварив без Белорусије. Нови пројекат је UKPOLUK (United Kingdom, Poland, Ukraine) – послије почетка украјинских догађаја, такође, неостварив. Југ Украјине за Британце је проблематичан, јер су за овај регион су заинтересоване истовремено и наднационалне структуре, и Израел, и други.

Велики успјех Британци су постигли у Закавказју, гдје помажу турски пројекат Великог Турана, дјелимично у средњој Азији, а посебно у Казахстану који се претвара у најнепријатељскију, у односу према Русији, клановско-политичку творевину у централној Азији. Раст русофобије у овом „табору” подухват је Британаца и кланова које контролишу. Агресивни начин понашања Британаца, њихова улога предводника у подстицању антируске хистерије демонстрира очајну ситуацију у којој су се нашли покушавајући да створе своју макрозону. По свој прилици, дошли су до закључка да овај проблем могу ријешити само војним путем. Но, при томе, чак и у источној Европи, они се сусрећу не само са руским интересима, већ и америчким, кинеским, интересима ЕУ.

Руски одговор

Гдје је у свему овоме Русија? Да ли Русија, као и много пута у историји, као она која не дозвољава да свијет потоне, стоји као препрека реализацији овог пројекта? Да ли борба у Украјини представља борбу за будућност, односно како закључих претходну анализу за смисао и за будућност планете?

Андреј Иљич каже – у Украјини се рјешава судбина новог свјетског поретка глобалиста: „Ми у Украјини ратујемо и са укронацистима и са њиховим газдама које планирају да, у најбољем случају, коначно ријеше Руско питање – а средство за рјешење више није либерализам, већ неонацизам, помијешан са неопаганизмом и сатанизмом. То јест, оно што није успело Хитлеру, покушавају данас да реализују Англосаси и Европска унија – директни наследник Хитлеровог европског савеза. Они то називају ‘смјеном режима’, наивно претпостављајући да ми не схватамо да је ријеч о уништењу Русије као историјског и социокултурног типа. У таквој ситуацији не преостаје нам ништа осим да ријешимо задатак ликвидације тог свјетског поретка, који се коначно уобличио појавом англосаксонске хегемоније почетком XIX века… Ситуација је као 1941. само је тада био Хитлер, Трећи рајх и нацисти, а данас Хитлерови наследници, Глобални рајх и мјешавина нацизма и троцкизма (у томе је и суштина ултраглобализма). Пред нама је смртни непријатељ и ми га срећемо на Калиновом мосту Историје.”

Каква структура може да се супротстави  и изнесе „ликвидацију” свјетског поретка који свијет води у пропаст? Андреј Иљич овдје долази до тезе коју износе и друштвени прегаоци, условно говорећи, десне оријентације. Та творевина мора бити подобна империји. Иван Лукјанович Солоњевич каже: „Шта је империја? Империја је мир. Империја је уједињавање: у разним облицима и у разним епохама, али ипак уједињавање. Империја бива јача што се удобније у њој осјећају сви народи”. По Солоњевичу, „сваки народ на свијету тежи да створи своју културу, своју државност и, најзад, своју империју”, а Фурсов каже да је неопходна власно-организациона форма која је налик империји импероподобној творевини (ИПО) – „форма која мора бити истовремено способна да се супротстави глобализацији и не дозволи да се таласи глобалног прогреса склопе над њом. С друге стране, да умије да се одупре другим макро-регионалним блоковима на које се свијет распао, користећи их као савезнике у отвору глобализацији.”

Први дио кованице, наглашава Фурсов, „имперо” указује да је ријеч о унитарној наднационалној творевини, која комбинује вертикално-хијерархијске и мрежне принципе организације и која истовремено представља суперконцерн и супердржаву, а не рестаурацији некадашњих форма империје (ипак, оставићу питање рестаурације империје отвореним, њему ћу се вратити у посљедњем дијелу текста Руски реванш). Унутрашње језгро ИПО, по Фурсову, треба да постане организација типа некадашњих редова (дакле западна форма структуре), јер су, по његовој оцјени, организације овог типа биле најуспјешније у свјетској борби за власт, информацију и ресурсе, односно у глобалном управљању: „Без постојања таквих структура не треба сједати за свјетски карташки сто – искуство СССР је показало то кристално јасно: СССР није изгубио због економских разлога, већ зато што совјетске елите нису имале висококвалитетну, сопствену организацију типа неоредова, због чега је дио елите у одређеном тренутку покушао да се интегрише у туђе структуре – но, узалуд, туђинце у такве структуре не примају.” Ако постглобални, посткапиталистички нестане, онда ће организација његових владајући група обавезно имати карактер савеза мрежних и структура типа неоредова, које сједињују у себи управљачке, смисаоне и когнитивне функције, а форма оваквог савезе током одређеног историјског периода биће ИПО.

Пред сваким, који се усуди да разрађује реалан пројекат, велики је посао. Први корак је да се престане са разговорима о срећи за све људе, о човјечанству у цјелини. То је врло незгодна позиција. Она у кризним условима не функционише. А ми морамо да побеђујемо. И понављам, ако и падамо треба да живимо и боримо се до краја. То је императив развоја сваког историјског пројекта. По оцјени Андреја Иљича, ми се налазимо у тачки полифуркације и потребна нам је нова наука о друштву, јер стара наука – која се формирала средином XIX вијека – одлази у прошлост. Зашто? Она је одражавала реалност буржоаског друштва, а сада ишчезавају објекти због којих је формирана социологија, политикологија. Потребно је створити принципијелно нову науку, јер ко први створи ту науку имаће шансе да освоји XXI вијек.

Главни задатак свог покољења Фурсов види, да у времену које им је преостало, припреме дјецу и унуке, интелектуално и емоционално, за побједу у гротлу које ће обухватити наредних 10-20 година. Интересантно је да и Владимир Владимирович такође истиче као кључно управо десет година који су пред нама: „ Пред нама је вјероватно најопаснија, најнепредвидљивија и уједно најважнија деценија од завршетка Другог свјетског рата.”

Напомена аутора: Четврти дио текста Руски реванш је скраћени предговор књизи текстова и интервјуа Андреја Иљича Фурсова у преводу Александра Мирковића који је у припреми.

Милана Бабић је професор српског језика, дипломирани теолог и предсједник Књижевног удружења „Сусрет“ Требиње. Ексклузивно за Нови Стандард.

Претходне делове можете прочитати овде: први, други, трећи и четврти.

„Руска идеја − то је оцрковљење. Зато што се без препорода душе Отаџбина неће препородити.
Нису виле и страни аутомобили донијели славу Русији, већ руска православна душа која је,
сабравши раздробљене земље, саздала величанствено духовно богатство. А без душе свако тијело је мртво.
Колико год га мазали руменилом и китили цвијећем, покојник је покојник.“

Јеромонах Роман (Матјушин)

Научна методологија и богословска методологија анализе друштвених процеса често се налазе у сукобу, између њих постоји својеврстан јаз, тешко премостив. Полазећи од те чињенице покушаћу да отворим дискусију у правцу појединих друштвених законитости који се не косе са хришћанским схватањем отворености историје. Као што скреће пажњу Ранко Гојковић, поводом историјске судбине Светог цара Николаја Другог Романова и царевића Алексеја: „Из Библије знамо за примере кад искрено покајање одвраћа гнев Господњи и да је у руском народу заживело покајање на које су позивали свети Теофан Затворник и Јован Кроштански, нашло би се лека и за болест царевића и била би избегнута мартиријска историја руског народа у 20. веку.” ^[1]

Покушаћу стога да укажем на евентуална рјешења у оквиру искуства свештене историје, односно источнохришћанског дискурса, онако како се оно одражава на земље такозваног византијског комонвелта, јер је, слиједећи Аристотела, јасно да методологија мора одговарати предмету истраживања. Историја Русь је особена те се на њу не могу примијенити западни критеријуми, који је по инерцији стављају у форму својеврсне аутократије, оријенталног деспотизма и сличних оптужујућих оцјена, превиђајући (не)свјесно природан ток централизације њене власти и заштиту државе као виши духовни смисао ка коме тежи већина руских владара.

Црквена империја

Са српске црквено-правне тачке гледишта, темељ православне државотворне мисли се налази у грчким номоканонима који ће своју „пречишћену” верзију добити у Законоправилу Светог Саве, а завршну улогу у Душановом законику. У руској историји ова два законика послужиће као један од темеља закона Руске православне цркве, а преко Цркве ка држави и народу као спроводнику идеје вишег Царства, ка коме се тежи и служи. „Упоредна анализа појединих прописа Душановог законика са прописима Судебника од 1497. године, Судебника од 1550. године и Саборног уложениа од 1649. године, показује да између српског и руског средњовјековног права постоје значајне сличности, иако се ради о временски међусобно удаљеним правним споменицима, насталим у државама које су се развијале у другачијим историјским условима.” ^[2]

Разлог за то проф. др Зоран Чворовић налази у заједничком правном узору – византијском и у заједничком словенском обичајно-правном насљеђу. Посебно је интересантно Чворовићево разматрање заштите државе у српској и руској држави поводом заклетви вјерности кнезу, односно цару: „Византијска идеја једнакости пред законом, независно од друштвеног статуса појединца, показала се у Московској Русији толико укорењеном да ни под притиском окупације феудалне Пољске судска надлежност Бојарске думе за политичке деликте није могла да се преобрази у ексклузивну сталешку привилегију бојарског реда.” ^[3]

Пошто црквено право није моја превасходна дјелатност, ја ћу разматрање могућег пројекта за консолидовање руског друштва потражити на светосавском трагу, али и трагу духовно-друштвених истраживања руских и српских друштвених мислилаца у оквиру тема којим се бавим у књизи у настајању Руско питање на прелому епоха.

Русија је рањива и нестабилна само онда када изгуби смисао свог постојања, када се отргне од свог изворног надвременог назначења оне која држи свијет (катехон) да не потоне у бездан и бесмисао, а то значи да у моменту када изађе из свог културно-цивилизацијског кода неминовно долази до распада основа њене државности: „Принципи који леже у народу једног културно-историјског типа могу бити деформисани, уништени, али не могу бити замијењени принципима који припадају другом културно-историјском типу, сем тако да се уништи народ, тј. да се тај народ од самосталног историјског дјелатника претвори у етнички материјал који треба да уђе у састав нове народности која се формира.” ^[4]

Ово је основна теза мог рада: установљавање на који начин, у тренутним околностима, може доћи до васпостављања државног модела/пројекта/стратегије која ће бити у стању да Русију врати у своје „природно лежиште” и неутралише утицај концептуалних вируса западне матрице који поништавају или, на дуге стазе, као црви разарају руски цивилизацијски код. А као друга теза намеће се детектовање унутрашњих процеса који су довели до тога да Русија прихвати политониме и од стране непријатеља пројектовану политичку стварност. „’Украјина’ се рађала, али она никада не би настала у Кијеву да није било и Варшаве, али и Москве.” ^[5] С тим у вези, даље се отвара питање до које мјере су процеси западњачења свијета захватили руско биће. Да ли је оно зашло у дубље сфере духа и нагризло коријен? Да ли је слом СССР-а довео до вестернизације огромног простора или је СССР био неуспјешан пројекат одбране, не војни, већ културно-цивилизацијски неодржив пројекат?

Сада је јасно, с ове тачке мета/историјског погледа, да је било могуће преусмјерити унутрашње снаге и дух црвене империје ка старом/новом обрасцу државног устројства, искористивши социјални капацитет који се створио, но геополитичка катастрофа се десила и лекција рушења СССР-а мора бити пажљиво изучена, а њени доприноси руској државности уважени.

Руска мисао

Да се вратим на основну мисао о „природном лежишту” руске државности, од којих образовање чини један од темеља. Од пресудне важности се чини одвајање псеудонауке од истинског научног сазнања, те је стога неопходно западне мислиоце (и западноцентричне мислиоце унутар руске сфере мисли) и њихова дјела превести на језик чињеница, који је у стању да разликује пропаганду од стварности, почевши од Хакслија, преко Орвела па све до Хантигтона и Бжежинског. Дакле, као први елеменат стварања новог/старог образовног процеса, који чини основни темељ сваке јаке државе, уз отклон од болоњизације науке, јавља се и отклон од пропагандне ноте западне друштвене мисли и наметања размишљања која нису иманентна руској мисли. Но ни случајно се не смије ићи ка забрани изучавања тих дјела (што се показало контрапродуктивно у свим фазама руске државности), већ ка васпостављању одређеног модела у којем би се тачно ишчитавали и тумачили мислиоци и стратези западне мисли, рангирајући их од истински научних ка квазинаучним, јер, стара је истина, непријатељ се мора познавати да би се побиједио.

С тим у вези, као друга дјелатност намеће се потреба стварања нове науке која ће бити кадра да одговори изазовима новог доба. „Русија обавезује политичку теорију да суштински преобразује своју методологију, јер не може објаснити и разумјети њену политичку историју. Најновије искуство показује да се западне установе и појмовни модели не могу механички преносити на руско тло. Методолошка основа савремене западне политичке теорије размјене са просвјетитељским ликом ‘разумног егоисте’, која рационалистички упрошћава, своди сложену људску личност на биће које свјесно остварује своје материјалне и друге интересе. Политичко се схвата као судар личних и групних интереса.” ^[6] Дакле, интерес се намеће као својеврсан култ ка коме треба сви да теже и због чега је потребно жртвовати вјековне вриједности и постулате, а то се коси са основним творачким принципима руске државности − саборности, завјетности и „монархистичкој свијести народа” (Иван Солоњевич).

По оцјени А. И. Фурсова, тренутно се налазимо у тачки полифуркације и потребна нам је нова наука о друштву, јер стара наука, која се формирала средином 19. вијека, одлази у прошлост. Она је одражавала реалност буржоаског друштва, а сада ишчезавају објекти због којих је формирана социологија, политикологија. Потребно је створити принципијелно нову науку, „јер ко први створи ту науку имаће шансе да освоји XXI вијек.” ^[7] Та наука не смије да се одваја од онога што је у њеном темељу још од источноромејске традиције – укоријењеност њене тежње у есхатону, у свијести да је живот служење Богу и отачаству, те да „постоје надвремена вјечност и свагдашњост и да историја постаје стварна зато што се сједињује са есхатологијом” (Манзаридис).

У свим средњовијековним списима источноромејске хришћанске традиције служење Богу и владару сматрало се привилегијом и чашћу, а издајство највећим преступом. Стога је неопходно вратити се вертикали мисли која повезује све фазе руске државности, а то је духовни фундамент створен у Русь, на коме је и саздана централизована власт Москве или, речено у библијском духу, у вријеме оно када је донесен зборник закона Судбеник, симбол двоглавог орала на државном печату и саздана свијест о Москви као Трећем Риму. Приликом састављања руског Хронографа (свода свјетске историје) московски цар је „преко више симболичких равни на себе преузео улогу наследника Византије.” ^[8]

Како вјековну науку/мисао/смисао учинити проходном, питком и привлачном младом човјеку? Како да дух вјечно живе ријечи и смисла нађе свој пут до младог човјека и подупре државотворну свијест младог нараштаја као залог руске државности?

Потребни су нови интерпретативни модели у којима ће се „сипати” старо (са)знање: савремени у изразу, а древни у духу. Ти обрасци морају одговарати духу времена, бити кадри да се носе са изазовима био-еко-техно фашизма (термин А. И. Фурсова), идеологијом напретка, либералног хедонизма и конзумеризма, но они морају стајати на трагу Русь, која нуди преображај и просвјетљење, свијест да је свако покољење дио истог низа, настављач дјела предака, отаца истинског Отачаства: „Идеал православља није прогрес, већ преображење.” ^[9]

Интегритет језика

Свијест о припадности посебној цивилизацији, о посебном културном коду и мисији, дјеци треба да се на одговарајући начин пренесе још у раном добу, али не пропагирајући већ подучавајући, учећи друге − бдјети над собом (дјеца највише уче на примјеру). Посебно је значајно развијање свијести о значају матерњег језика и језика на којем су говорили преци, који одлијеже као ехо, спаја вијекове и собом доноси дубљи смисао оплемењене ријечи. Пошто се и у руском и у српском случају десило најприје религијско, а потом лингвистичко одвајање некада заједничког националног бића, потребно је вратити се на извор проблема, на узрок раздвајања, брижљиво разликујући оно што је наметнуто споља, а што је производ одрицања од другости некада заједничког рода, сабраног у најприје духовно обједињавајућу територију некадашње Русијь.

Јасно је да ће свако васпостављање цјеловитости историјске руске земље и државности, односно рјешење Руског питања, као основни постулат имати надилажење историјског редукционизма и непрестано обнављање „заједничког језика” са обичним народом. Основни принцип стабилног државног пројекта је да он увијек тврдо пребива у реалности. У руској историји неколико пута се десило отуђење владајућег слоја од народа језиком (Пушкинова Татјана се с муком изражавала на матерњем језику), културом, па и гардеробом, те се та појава мора анализирати и предуприједити.

Питање руског језика, као и српског, те питање одабира ћириличног или латиничног писма и начина њихове употребе, није само нека успутна проблематика. У контексту свих дешавања у 19, 20. и 21. вијеку показује се да борба за изворни српски/руски језик (ситуација је идентична и у српском и у руском корпусу) и ћирилицу као наше идентитетско писмо представља темељ борбе за опстанак аутохтоне културе и традиције: „Стога је борба за интегритет српског (руског) језика и борба за простор, за територију.” [10]

Цивилизацијски код

У свјетско-историјском сукобу Истока и Запада, руска месијанска идеја заштитнице православља данас је проширена свијешћу велике већине свијета да Русија стоји на позицији заштитнице културне разноликости свијета, заштитнице обесправљених, али духом богатих источних цивилизација. Њих је Запад у свом атлантистичком глобалистичком пројекту свео на објекат деструкције. Данас говорити о идеологији значи говорити о древној руској стази која је обнародована у свјетским размјерама када је почетком новембра 2022. године Владимир Владимирович потписао указ којим се одобрава државна политика чији је циљ очување и консолидација руских духовних и моралних вриједности.

Све вриједности и идеали представљени у овом документу (живот, достојанство, људска права и слободе, патриотизам, грађанство, служба отаџбини и одговорност за њену судбину, високи морални идеали, снажна породица, креативни рад, приоритет духовног над материјалним, хуманизам, милост, правда, колективизам, узајамно помагање и поштовање, историјско сјећање, генерацијски континуитет, јединство народа Русије) налазе се и у темељима древне Русь и дио су руског цивилизацијског кода и, како истиче Ранко Гојковић [11], дио су промислитељске улоге православља као творачког елемента руске државности. Да би те идеје поново, у великом обиму, заживјеле у руској цивилизацији-држави потребно је укључити их како у друштвене тако и културне процесе, са свијешћу о достигнућима древне Русь и величанственог насљеђа великих словенофила који су управо православље ставили као језгро руске цивилизације и руске идеологије.

Као што историја не познаје светију династију од Немањића, који се налазе на зидовима руских храмова унутар Кремља, тако свијет не памти такву мудрост као у руским настављачима древне мисли Русь у доба словенофила: у размаку од неких пола вијека пројавила се „експлозија” громадног интелектуално-духовног потенцијала. Практично се као „идејни словенофили” сврставају  и творац теорије о цивилизацијама Данилевски, али и идеолози руског монархизма Победоносцев, Леонтјев и Тихомиров, те великани златног вијека руске књижевности Пушкин, Гогољ и Достојевски. Посебно мјесто припада неправедно запостављеном мислиоцу Николају Фјодоровичу Фјодорову, који борбу Истока и Запад сагледава још од Персијских ратова и који већ тада јасно сагледава свјетско-историјско кретање руског народа „који номадске народе претвара у мирне земљораднике” [12]. Ту је накупљено толико и мудрости, и духовности, и врхунског научног, књижевног и религиозног рада, уистину мислилаца-гиганата, да је немогуће изван тога трагати за неком другом идеологијом Русије. Евроазијство заслужује поштовање и темељно разматрање, али је ипак на нижем духовном нивоу у односу на словенофиле и у себи носи и заметак својеврсне духовне опасности по даљу судбину Русије.

Сматрајући да форму којом ће ове идеје заживјети тек треба изњедрити и да ће пуни одговор на ово питање тек услиједити, на крају рада ћу поновити једно од питања из текста: како да дух вјечно живе ријечи и смисла нађе свој пут до младог човјека и подупре државотворну свијест нараштаја који долази и који је залог руске државности?

(КРАЈ)

Милана Бабић је професор српског језика, дипломирани теолог и председник Књижевног удружења „Сусрет“ Требиње. Ексклузивно за Нови Стандард.

Излагање „Света Русија као темељ руске државности“ на научној конференцији „Традиционалне духовно-моралне вриједности“ у руској философији права и домаћој правној науци 12. 01. 2023. Конференција је одржана у организацији Катедра државно-конфесионалних односа Донске духовне семинарије и Катедра теорије и историје државе и права Правног факултета Јужног федералног универзитета. Излагање „Света Русија као темељ руске државности“ нанаучној конференцији“ на научној конференцији „Традиционалне духовно-моралне вриједности“ у руској философији праваидомаћој правној науци 12. 01. 2023.
Конференција је одржана у организацији Катедра државно-конфесионалних односа Донске духовне семинарије и Катедра теорије и историје државе и права Правног факултета Јужног федералног универзитета.
Циљ догађаја огледа се у концептуалном и научно-теоретском осмишљавању наслеђа савремене отаџбинске правне мисли са позиција њеног одраза у законодавству традиционалних духовно-моралних вредности, назначених у Указу Председника РФ од 9. новембра 2022. године № 809 «О утврђивању основа државне политике за очување и јачање традиционалних руских духовно-моралних вриједности», трагању за правним принципима и приоритетима који омогућавају стварање услова за јединство духовног, културног и социјално-економског друштва у контексту савремених геополитичких претњи и изазова.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] „Свети цар“, предговор Р. Гојковић, Препород Русије почео је канонизацијом светих царских мученика, с.9.

[2] З. Чворовић, „Душанов законик у руском огледалу“, с.145.

[3] Исто, с. 57.

[4] Николај. Ј. Данилевски, „Русија и Европа“, с. 111.

[5] Дарко. Р. Ђого „Русь“, с.317.

[6] Б. Куљанин, „Русија и евроазијска идеја“, с. 110.

[7] https://standard.rs/2022/11/08/ruski-revans-borba-za-buducnost-4/

[8] М. Јовановић, „Срби и Руси 12-21. век (историја односа),с.50.

[9] Иларион Троицкий, «Преображение души», Институт русской цивилизациии, Москва, 2012, с.12.

[10] https://stanjestvari.com/2017/03/02/borba-za-srpski-jezik/

[11] https://www.youtube.com/watch?app=desktop&v=TnAwHpt7noI

[12] Бранимир Куљанин, „Источно питање у руској мисли 2“, с. 169.