„Политика“ новине (Београд, Србија), 29.04.2013
Драган Коковић
Медији утичу на то да се забава прихвата у неограниченим количинама. Медијско комуницирање уређује се према законима забаве и разоноде.
Забава најчешће оправдава саму себе и нема неке озбиљније циљеве и поруке. Није без разлога упозорено да човек који нема шта да ради осим да се забавља, на крају крајева, почиње да се досађује. Историја познаје многе примере кад је необуздана жеђ за забавом вукла са собом моралну деградацију и развој сирових страсти.
Чувени истраживач Зиновјев је приметио да медији за себе везују пажњу огромне већине становништва, снабдевајући људе било каквом информацијом – сплеткама, забавом, сензацијама. Они имају за ово неограничена средства, најсавременију технологију и разрађене методе. Немогуће је израчунати колико времена и снаге губе људи седећи пред телевизором, читајући новине и часописе, слушајући радио. Човек може да троши продукцију медија и у самоћи седећи код куће, док је у превозу, чак и за време рада.
Медији су у функцији „убијања времена” које представља један од најважнијих проблема савремене цивилизације.
Слобода у избору забаве уистину је привидна. Чује се и види оно што је унапред припремљено. Бег у забаву и илузије огледало је свеколиког живота, и томе се једино може супротставити личност која има критички однос према околини. Задовољство се не може постићи испразним забављањем, већ што активнијим прихватањем стварних вредности. Медији извештавају о свему ономе што је створила индустрија доколице, коју карактерише трка за профитом. Човек савремене цивилизације осећа депресију и досаду. Медији треба да изграде критички однос према понашању и уклапању савременог човека у потрошачку доколицу. Док се форсирањем забавности, бегом и компензацијом појединац отуђује од заједнице (све се више утапа у властиту осамљеност и несавладиву досаду и тескобу), дотле продуктивним односом према себи и другима човек живи аутентичан живот (на пример,активно бављење спортом, с једне,и некритичко, пасивно посматрање ТВ преноса, с друге стране).
Забава се не може свести само на оно за шта се залажу савремени медији: опуштање, разбибригу, на стање омамљености и „иживљавања”. Забава често значи лажну слободу, „слободу у резервату”. Њена основна функција своди се на одвајање људи од свакодневних брига. Међутим, ако је забава допуна, привремено бекство у друге просторе, она зачас постаје лажна по садржају и смислу. Бежање од проблема, тражење разбибриге, надокнаде и замене, значи удаљавање забаве од нас самих, њен пад у дехуманизацију, која човека води у бесмисао и „доба празнине”. Медији би морали прићи овом проблему дајући мунову димензију и ново виђење онога што спутава могућности савременог човека. Они треба да буду у функцији ослобађања нашихпотенцијала, суочавањаса „оним што је друго у нама”. Однос између забаве и идеологије могао би се формулисати на следећи начин: што је више брига и стрепњи, то је већа потреба за забавом и спектаклима. У том погледу огромну улогу имају масовни медији који преносе спектакле где се људи у гомили и на исти начин забављају, потирући своју индивидуалност.
Масовни медији у огромним количинама експлоатишу свет забаве. Њихови серијали о познатим личностима и идолима само су знак да се заобилазе ургентни друштвени проблеми.
Суштина масовних медија састоји се у томе да одврате пажњу људи. Водећи људи и политичка елита као да поручују: нека раде нешто друго, нека нам не сметају, нека се забављају. Нека свако постане залуђен секс-скандалима или познатим личностима и њиховим проблемима, или нечим сличним. Било чиме, само да није озбиљно. Наравно, озбиљне ствари су за главне људе. „Ми” бринемо о томе.
Социолог културе, професор на Филозофском факултету, Универзитет у Новом Саду